Oni ga, međutim, hapse pred kraj rata, a iz zatvora je pušten po ulasku partizana u Beograd, krajem 1944. godine.
Komunisti su, kada se vratio kući, već kontrolisali Beograd, a njegova kuća bila je potpuno opljačkana.
Pljačkaši su ostavili samo staru vojvodsku uniformu, koja za njih nije imala nikakvu vrednost.
O užasnom kraju slavnog srpskog vojskovođe postoji više verzija.
Prvu i, po svemu sudeći lažnu, plasirali su komunisti, koji su rekli da je vojvoda izašao iz kuće da pozdravi ruske oslobodioce, pa ga je udario njihov tenk.
Kasnije je, kako je pisao “Nedeljnik”, Diko Pejatović pisao da je vojvoda za susret sa oslobodiocima obukao mundir, stavio vojvodski kalpak na glavu i uzeo sablju u ruke i šetao po sobi.
U jednom trenutku na vratima se pojavio partizanski potporučnik sa dva borca. Ugledavši vojvodu, priskočio mu je i zgrabio sablju, a starac se oglasio: “Stani, sine! Ja sam vojvoda Petar Bojović, ne diraj mi sablju koju nosim 63 godine“.
“Nedeljnik” je naveo da se danas kao najtačnija postavlja tvrdnja da su partizani krajem 1944. godine upali u kuću vojvode Bojovića.
Ostareli vojvoda, obučen u kućni mantil i ne znajući o kome je reč, začuđeno je upitao oficire da mu se predstave.
Partizani isprva nisu obraćali pažnju na njega, misleći da se radi samo o nekom anonimnom starcu, ali kada su na stolici spazili šinjel sa vojvodskim oznakama, počeli su da se ophode prema njemu krajnje nedostojno i da ga šamaraju i ponižavaju, dok je vojvoda samo nemoćno gledao kako mu po kući razbacuju i gaze uniformu, odlikovanja, sablju i slušao uvrede. Potom su ga uhapsili.
U članku o Petru Bojoviću na Vikipediji navodi se da vojvoda po povratku iz zatvora nije imao šta da obuče jer mu je kuća opljačkana po ulasku partizana u Beograd, pa je obukao uniformu, koja mu je jedino ostala u kući, a kada je izašao na ulicu, videli su ga neki partizani i počeli da ga ponižavaju i tuku.
Bojovićev mlađi sin Dobrica je po toj verziji priskočio ocu u pomoć, ali su ga partizani uhapsili i osudili na deset godina zatvora pod optužbom da je komandovao četničkim ilegalacima.
Komunistički zlikovci su vojvodu Bojovića, tada starog 86 godina, u zatvoru svakodnevno tukli, mučili i ponižavali.
Izmučenog i povređenog, pustili su ga iz zatvora posle nekog vremena. Vojvoda Petar Bojović umro je od posledica torture 19. januara 1945. godine.
Bojovićev komšija iz Trnske ulice dr Pavle Milošević svedočio je kasnije da su komunisti, odmah po osvajanju Beograda, uhapsili vojvodu jer im je smetalo njegovo slavno ime.
“Bojović, inače slabog zdravlja, umro je od posledica unutrašnjeg krvarenja zadobijenog u višednevnom premlaćivanju od strane OZNE u zatvoru, pušten je samo kući, u Trnskoj broj 25 na Vračaru, da umre“, pisao je Milošević.
Komunisti su najverovatnije kaznili vojvodu jer je podržao otpor generala Draže Mihailovića.
Zloglasna komunistička tajna policija OZNA objavila je po vojvodinoj smrti preko Radio Beograda:
“Poštovani slušaoci, danas je 20. januar 1945. godine. Juče je u Beogradu umro vojvoda Petar Bojović. Važno saopštenje: Svako ko pokuša da dođe na sahranu ovog neprijatelja naše Narodno-oslobodilačke borbe biće uhapšen i krivično gonjen“.
Nije poštovano pravo na sahranu o državnom trošku i njegovo telo je na taljigama prevezeno 21. januara na Novo groblje.
