Tog 22. januara 1942. godine Novi Sad nije bio mesto zabave i razbibrige, dom “Egzita”, niti “srpska Atina” kako su ga kasnije prozvali. U gradu okovanim snegom i ledom vladalo je samo jedno osećanje – strah.
Nedeljama su do okupiranog Novog Sada stizale strašne glasine. Ljudi su pričali o hiljadama nestalih širom Vojvodine, odvedenih nekuda bez objašnjenja i naloga. Govorilo se da je sve počelo još 4. januara, na Tucindan u Čurugu, a da se nastavilo u Žablju, Titelu, Bečeju…
A onda je i u Novom Sadu 21. januara osvanulo obaveštenje:
“Pošto se na području Novog Sada kriju razna sumnjiva lica kao i velika količina oružja, to je Ministarstvo vojske naredilo da se održi pretres svih stanova kao i legitimisanje svih lica.
Naređuje se građanima koji kod sebe imaju kakvog oružja, da ga odmah predaju najbližoj komandi. Naređuje se da se svako zadržava u stanu gde je prijavljen.
Slobodno kretanje dozvoljava se samo državnim činovnicima, fabričkim radnicima kao i svakom građaninu koliko mu je potrebno da nabavi najnužnije životne namirnice za određeni dan.
U svakom slučaju svako mora raspolagati sa potrebnom legitimacijom, a kretanje je dozvoljeno samo sredinom ulice. Žaluzije na prozorima moraju biti spuštene i ne sme se gledati na ulicu.
Kod koga se bude našlo sakriveno oružje, ili ko bude kod sebe držao sumnjiva lica, taj će biti izveden pred vojni sud.“
Nije to bila prva racija koju su okupatori izveli od kada je 1941. godine počeo rat. Zato u datom momentu niko nije mogao ni da sanja kakva će zverstva uslediti.
Dani užasa
Do 29. januara 1942. godine u Novom Sadu i drugim mestima Vojvodine mađarske okupacione vlasti ubile su i pod led Dunava bacile nekoliko hiljada ljudi, najviše Srba, Jevreja i Roma.
Žrtve zločina se nikada ne smeju zaboraviti. Posebno deca koja su patila u skučenim kamionima za stoku, pred vratima gasne komore ili pred rupom u ledu na Dunavu, odakle su u redovima čekali da uđu u ledeni pakao – rekao je na prošlogodišnjoj komemoraciji stradalima vrhovni rabin Srbije Isak Asiel.
Kao izgovor za akciju, koju su tadašnje mađarske vlasti službeno opisale kao “policijsku raciju” poslužilo je nastojanje da se uništi tamošnji partizanski pokret.
U stvarnosti, mađarske vlasti su nastojale da se uklone “neželjeni elementi” sa teritorija pripojenih Mađarskoj po završetku Aprilskog rata – sve one koji se ne uklapaju u njihovu “rasno čistu”, arijevsku državu.
Za mesec dana širom Vojvodine ubijeno je skoro 4.000 ljudi.
Među njima je bilo i žena, kao i mnogo dece. Samo za tri dana racije u Novom Sadu u vodama Dunava je nestalo preko 1500 Novosađana… generacije ljudi, čitav jedan grad… To je tuga koju će Novi Sad zauvek nositi sa sobom.
Na Dunavskom keju, upravo na mestu na kome su fašistički okupatori vršili masovna streljanja i bacanja u zaleđenu reku, 1971. godine je podignuta bronzana kompozicija “Porodica“, visoka četiri metara.
Početkom 1992. godine spomenik je upotpunjen sa još 78 bronzanih ploča koje je izradio isti vajar. Da se nikad ne zaboravi!
(Dnevno.rs)
