Bilo je jasno da Moric nije bio izvor priče, kao što je i fon Deniken to napomenuo na 53. strani svoje knjige. On je takođe za Der Spiegel potvrdio da ga je neimenovana osoba odvela do pećine. Ko je to učinio?
Nakon što je Moric umro, Hol je odlučio da pronađe ovog „trećeg čoveka“, koji je propao u zemlju. Hol je imao samo ime tog čoveka– Petronio Haramiljo, i to je bilo sve.
„Moric je umro u februaru 1991. godine“, rekao je Hol. „Imao sam samo ime i dograbio sam telefonski imenik, ali u Kitou je bilo jako puno Haramilja. Uspeo sam da pronađem
njegovu majku. Bio je septembar 1991. godine kada mi je ona dala broj svog sina. Nazvao sam ga. Želeo je da se sretne sa mnom i rekao da možemo da se vidimo za tri dana“.
Haramiljo je potvrdio da je Moric stigao u Gvajakil 1964. godine, zajedno sa advokatom dr Herardom Penja Mateusom. Moric je Mateusu ispričao svoju teoriju da mađarski narod predstavlja koren civilizacije.
Kroz poznanike, Andresa Fernandes-Salvador Zaldumbidea i Alfreda Mobijusa, Moric se sreo sa Haramiljom u Mobijusovoj kući, gde je čuo Haramiljovu priču. Hol je bio besan što nije uspeo ranije da se sastane sa Haramiljom.
Haramiljo i Hol su došli do zaključka da bi, da nije bilo Morica, koji je usmerio pažnju na Pećinu uljašica (gde se zapravo nije nalazila biblioteka), ekspedicija 1976. godine
napravila otkriće veka, uzdižući Armstronga do nebesa. Ipak, to je mač sa dve oštrice, jer da nije bilo Morica, priča se ne bi ovako završila.
Holova najveća želja jeste da se vrati u prošlost i da sedne i popriča sa Moricom i Haramiljom. On je shvatio da je Moric od samog početka nameravao da se proslavi pomoću Metalne biblioteke.
Kada je Hol pokazao Moricu rukopis o ekspediciji iz 1976. godine, Moric je odbio da ga vrati. To je prekinulo njihovo prijateljstvo, ali Hol nije shvatio zašto do 1991. godine, kada je ustanovio da se Haramiljo pominje u rukopisu.
To je bilo ime koje Moric nikada nije hteo da objavi i čovek kojeg je spomenuo u intervjuu za nemačke novine 1973. godine.
Moric je bio neverovatno tvrdoglav, ali i jednako toliko odan. Ipak, on se očigledno prevario kada je pomislio da bi mogao da napravi otkriće veka.
Podzemna blaga
Haramiljo i Hol su postali prijatelji, iako su se obojica složili da Haramiljo ne otkrije lokaciju pre vremena. On je ipak bio voljan da razgovara o sadržajima nalazišta i drugim temama koje su zanimale Hola.
Hol je od Haramilja naučio celu priču o biblioteci, koja se uopšte ne nalazi u Pećini uljašica. Haramiljo je rekao da je prvi put bio u biblioteci 1946. godine, kada je imao 17 godina.
Njemu je biblioteku pokazao ujak, čije ime nije zabeležno, ali je bio poznat kao „Blanquito Pelado“.
On je očigledno bio u prijateljskim odnosima sa lokalnim stanovništvom Šuar, koji su ga pozvali da vidi tajnu kao vid zahvalnosti za svoju ljubaznost o dobrotu koju je pokazao plemenu.
Haramiljo je posle toga bio u sistemu tunela bar još jedanput. Tada je video da se biblioteka sastoji od nekoliko hiljada velikih, metalnih knjiga, poređanih na police, pri čemu je svaka težila oko 20 kilograma.
Postojala je i druga biblioteka, koja se sastojala od malih, glatkih, providnih kristala, užlebljenih paralelnim kanalima i poređanih na kosim policama.
