Novim i novim razgovorima i pitanjima Hajerdal se polako približavao verovatnoj istini. Saznao je da su pre mnogo vremena dugouhi dominirali kratkouhima. Ovi drugi su, zapravo, bili robovi, čiji je zadatak bio da ostrvo očiste od obilja nekorisnog kamena kako bi se dobila obradiva zemlja. Kratkouhi su se, konačno, pobunili. Izbio je ‘građanski rat’. Da bi se isvetili, pobunjenici su rušili kamene kipove.
ČOVEK PTICA
Postepeno, na ostrvu je počela da se rađa jedna nova religija, u čijem je centru bio lik Čoveka – Ptice. Ta religija je zanela poglavice klanova i bukvalno spasla ostrvljane. U čast Čoveka – Ptice, na jugozapadnoj strani najvećeg vulkana Rano Kao, sagrađen je novi grad – Orongo. Nedaleko od obale, a nasuprot Orongu, nalazila su se dva sićušna ostrva, Motu Iti i Motu Nui, oba prekrivena petroglifima u slavu Čoveka – Ptice.
Svakoga proleća, najsposobniji i najjači mladići iz svakog plemena trkali su se plivajući kroz uzburkano more prepuno ajkula do ostrva Motu Nui, da bi videli prvo jaje koje je te godine snela morska lasta – Manu Tara. Najspretniji mladić bi ukrao jaje, vratio se plivajući nazad i uspeo se uz strme stene rodnog ostrva.
Pobednik, o kome je odlučivao sveštenik, sa svojim saplemenicima bi vladao ostrvom godinu dana. Imao je pravo da bira iz oskudnih zaliha hranu i odgovornost da ostatak
pravilno raspodeli ostrvljanima. Stvorivši sistem koji je sprečavao dalje iscrpljivanje životnih resursa i uspostavivši plemensku toleranciju, Rapa Nui su uspeli da opstanu sve do dolaska Evropljana.
GDE JE ISTINA
Da li se Hejerdal imalo približio istini za kojom je tragao? Mnoge analize kažu da nije! Karbonskom datacijom je, recimo, utvrđeno da su poslednji kipovi sa Uskršnjih ostrva napravljeni oko 1480. godine. Kratkouhi su se doselili tamo mnogo kasnije. Ipak, otkriveni su tragovi ogromnog požara koji se podudara sa prestankom pravljenja kipova. Hajerdala je zanimalo i ko su bili i odakle su došli dugouhi, gospodari ostrva.
Prema legendi, oni su imali belu kožu i kosu crvenu kao plamen. Manji deo stanovnika ostrva i danas ima belu kožu i crvenu kosu. Malo dalje, kroz legende Južne Amerike, sreću se bradati bogovi plamene kose i visokog rasta. Jedan od takvih bića je i bog Kvecalkoatl.
A istraživač i osvajač Francisko Pisaro primetio je, po dolasku u Peru, da su članovi kraljevske porodice Inka znatno viši rastom od svojih podanika, da im je koža bleđa a kosa crvenkasta. Indijanci su mu objasnili da su oni ‘virakoha’, odnosno da pripadaju višoj, božanskoj rasi. Uostalom, i evropske osvajače prihvatili su kao božanska bića, zbog čega im nisu pružali nikakav otpor.
Da li su peruanski Indijanci imali veze sa dugouhima? U pokušaju da odgovori na ovo pitanje Hajerdal je dao na analizu krv dugouhih stanovnika Uskršnjih ostrva.
Odgovor iz laboratorije bio je odrečan: ti ljudi nisu imali nikakve veze sa južnoameričkim indijancima niti sa stanovnicima Polinezije.
Odakle su onda došli ljudi koji su i bez tehničkih znanja umeli da koriste točak i polugu? Hejerdalu je u jednom trenutku palo na pamet da su Uskršnja ostrva, možda, deo potopljenog kontinenta. Na ostrvu se, naime, vide i popločani putevi koji vode direktno u more. Da li su se nastavljali na morskom dnu? Pokušao je to da proveri. Jedan ronilac iz ekipe istražio je dno mora, ali putevi su, kao što se i sa kopna videlo, u moru odjednom završavani?!
