Neki domoroci imali su kose crvene, gotovo plamene boje, i Hejerdal je pomislio da bi to moglo da pomogne rasvetljenju tajne. Malo pomalo, uporedo sa saznavanjem domorodakih legendi, među kojima i one o ‘osveti kratkouhih’, kockice su polako počele da se slažu. Hajerdal je shvatio da na ostrvu postoje dve kategorije domorodaca: hanau eepe ili dugouhi i hanau momoko ili kratkouhi.
Prvi su bili direktni potomci rase vođa koja je bila predstavljena kipovima. Dugouhi su bili jedini koji su primali ‘manu’, to jest natprirodne sposobnosti povezane sa kipovima.
Potomci dugouhih su, dakle, bili jedini vlasnici pećina punih kamenih kipova. Posedovali su tako ogromnu količinu informacija koje su koristili do maksimuma.
Tako je saznao i značenje reči rongo – rongo: tajanstveni rukopis koji je otkriven na ostrvu. Rongo – rongo bio je jedini pisani jezik kulture Rapa Nui. Lingvista Stiven Fišer objašnjava kako je proveo godine dešifrujući ga: ‘Da bih uspeo da ga dešifrujem, najpre sam morao da otkrijem kakav se jezik mogao govoriti na ostrvu. Rapa Nui su govorili ranijim oblikom polinezijskog, koji mi nazivamo Stari Rapa Nui.
Onda je trebalo odgonetnuti kakav je to jezik bio. Neki od njihovih starih napeva i legendi pokazuju sličnu strukturu, što mi je omogućilo da premostim problem i uz određeni zvuk stavim i određeni znak. Najveći izazov predstavljao je pokušaj da shvatim kako su osmislili pisanje. Mi imamo alfabet, a Rapa Nui su imali hijeroglifsko pismo.
Rongo rongo je linearan i čita se sa leva na desno. Kada čitalac stigne na kraj, okreće pločicu za 180 stepeni i nastavlja sa čitanjem naopačke, ponovo s leva na desno, nastavljajući prekinutu rečenicu teksta. Većina preživelih zapisa Rapa Nui čine napevi o stvaranju sveta, a svi artefakti ispisani jezikom Rongo rongo, bili su načinjeni od drveta.
Kada je Hajerdal upitao Atana, ostrvskog poglavicu, kako su kipove prevozili od kamenoloma do sadašnjih sedišta, on je odgovorio: ‘Oni su hodali’. Hajerdal nije bio
zadovoljan odgovorom i insistirao je da mu se kaže nešto verovatnije. Onda mu je Atan objasnio da je reč o legendi i da su ‘moai’ hodali pomoću drvenih oblica, ‘miromanga erua’.
Otkrio je i način na koji su kipovi podizani: pomoću poluge, formirane od tri solidne grede oslonjene na gomilu kamenja, koja je ‘zidana’ kako su radovi napredovali. Dvanaestoro ljudi radilo je 18 dana na uspravljanju kipa teškog 25-30 tona. Kipovi su, takođe je otkrio Atan, podizani u slavu preminulih kraljeva. Ostalo je pitanje i kako su klesani od, kao čelik tvrdog, vulkanskog kamena?
I tu je Atan dao odgovor: vulkanski kamene je, zapravo, okamenjeni pepeo. Domoroci su ga smekšavali stalnim kvašenjem.
Društvena i ekonomska moć poglavice klana ili plemena, merila se veličinom i brojem Moaia koje je imao. Među poglavicama klanova vladalo je surovo nadmetanje u pravljenju najvećeg i najboljeg Moaia. Obično je svaki od njih imao 1 do 15 potpuno završenih Moai skulptura, visokih između 3 i 8 metara. Još više Moaia je bilo u fazi izrade.
Smatra se da ih je u oblasti vulkana Rano Raraku napravljeno blizu 12.000, iako mnoge Moai skulpture nikada nisu postavljene na svoja mesta.
U prošlosti su Uskršnja ostrva bila šumovita. Domoroci su koristili drveće da bi prevozili i
podizali kamene kipove. Ostatak šume morao je nestati u ogromnom požaru koji je izazvan velikim ratom među stanovnicima ostrva. Masakr je preživeo samo jedan čovek – Oroina, a poglavica Atan je bio njegov direktan potomak.
