Nastao je tajac među ljudima. Ona mučna tišina kao kada se mrtvi sahranjuju. Na licima “bagljavih” redova nije se moglo ništa pročitati: ni strah, ni užas, ni revolt. Oni su nemo
ćutali i samo gledali u svog kapetana, čije su oči sevale kao munje ispod gustih obrva na kojima su svetlucale kapljice kiše i snage. A on nastavi:
– Vojnici, ako ima ko među vama pa se toliko uplašio i ne sme da krane, onda neka odmah istupi i kaže: “Ja ne smem!”, poštedeću ga i ostaviti u četvrtom vodu, a na njegovo mesto uzeću drugog, hrabrijeg vojnika.
Iz mraka se javi glas jednog redova:
– Gospodine kapetane, hoćete li i vi poći s nama?
-Razume se. Zar bih ja mogao napustiti četu?
– Onda ćemo poći svi! – odgovoriše prokisli vojnici, a na njihovim licima kao da zablista novi žar i snaga.
– Znači svi ćete sa mnom?
– Hoćemo svi!
Pripreme nisu dugo trajale. Navikli na ovakva iznenađenja, vojnici su dohvatili puške, napunili fišeklije municijom i svaki poneo tri bombe. Mokra šatorska krila prebacili su preko torbaka. To je bilo sve. Zar je njima potrebno što drugo, i zar su oni navikli na bolje? Tako se ide već godinu dana. I sad će krenuti u maglu, u planine na koje se sručila pomrčina hladnog oktobarskog neba, u sneg i kišu, u smrt… Kao četa beskućnika, četa izgnanika.
Vatre su se lagano gasile i cvrčalo je mokro granje. Možda su to poslednje vatre koje će ostati za njima.
– Kape skini! – kratko je komandovao kapetan Cvijović i prvi skinuo šapku sa glave.
Vojnici su to isto učinili. Njegove krupne crne oči, koje su maločas sevale kao vatrene munje, ispuni neka čudna, plemenita blagost. U mračno nebo on upre svoj molećivi pogled i, umesto da održi poslednji govor vojnicima, obrati se Bogu:
– Veliki Oče sviju ljudi, molim Ti se spasi i sačuvaj moje vojnike. Pomozi im u ovoj mračnoj noći i u nevolji. Njihov porod i njihove njive čekaju da se živi vrate. Budi nam
milostiv kao što si uvek bio, jer mi nismo ušli u rat da otimamo i pljačkamo tuđe, nego da branimo svoja sela i svoje kuće koje su nam dedovi ostavili. Pokaži nam put pravde i pobede, put slave i časti. Blagosloveno ime Tvoje, Gospode, na vijeki vijekov! Amin!
Vojnici su se prekrstili i u čudnoj pobožnosti šaputali ime Gospodnje. A onda, kratka komanda ponovo je odjeknula kroz noć:
– Pokri s’! Napred!
Kapetan Cvijović je na jednom uzvišenju, baš nad potokom u kom su Bugari potražili spas od hladnoće, te noći naredio vojnicima da svako sebi iskopa jednu rupu, koliko da u njoj
stoji. Rupe su bile na svakih sedam, osam metara. Kada je namamio neprijatelja na svoj položaj, dočekao ga je snažnom vatrom, a četvrinu vojnika hitro poslao da zađu okolo, u napušteni potok, pa da s leđa iznenade osvajača koji je već pošao uzbrdo.
Bugarski bataljon je bio uništen. Preko 200 zarobljenika, preko 150 mrtvih. Ostali pobegli. Kapetan Cvijović je naredio da se mrtvi sahrane.
