Home POGLEDI „LJUDI, MI NOĆAS IMA DA IZGINEMO“: HEROJSKI GOVOR KAPETANA CVIJOVIĆA KOJI LEDI...

„LJUDI, MI NOĆAS IMA DA IZGINEMO“: HEROJSKI GOVOR KAPETANA CVIJOVIĆA KOJI LEDI KRV U ŽILAMA I PONOSOM ISPUNJAVA SRBE

119
0
SHARE

– Ovu sto godina staru priču nećete naći u mom romanu o Gvozdenom puku. Ne može u njega sve da stane. Ali, sto godina otkako se desila, eto je. Da podseti na nešto važno.

Ovo je priča o onima koji su znali malo više. A koji su veru držali toliko visoko, da ih je i dovela pred vas. I, ta sto godinu stara priča ide ovako.

Šumadijska divizija. Kao i svaka od divizija srpske vojske, imala je četiri puka prvog poziva. Odnosno, četiri puta po oko 4.000 ljudi, koliko je bilo u svakom puku. Svaki puk je imao neki redni broj. Ovo je priča o “desetom”, pešadijskom. Umoran je bio. Desetkovan.

Borio se po Mačvi, pa morao da se prebaci na jugoistok Srbije, jer su Bugari krenuli na tu istu Srbiju. A tamo, na jugoistoku… Deseti puk se našao u velikom problemu. Okružen sa tri strane, pretilo mu je uništenje jer su Bugari počeli da zatvaraju i jedini pravac za izvlačenje preostalih vojnika tog puka.

Pukovnik Tucović je, kako je zabeležio Milan Šantić tamo negde posle Velikog rata, pozvao jednog od svojih podređenih, komandira treće čete kapetana Radomira Cvijovića. Dao mu je naređenje koje se ne daje često. Da sa vojnicima ode i žrtvuje se kako bi ostali preživeli.

– Cvijoviću… Jedan bugarski bataljon prešao je večeras reku Vlasinu. On ima zadatak da nam preseče odstupnicu. Naređujem ti da od svoje čete uzmeš tri voda. Četvrti neka ti ostane u rezervi. Do sedam sati ujutru moraš pronaći taj bugarski bataljon i prebaciti ga preko Vlesine. Jesi li razumeo? – reče prvi čovek puka.

– Razumem, gospodine pukovniče. Ali vi znate da nijedan moj vod nema više od četrdeset pet redova. Ima li gde zapisano da su tri ovako bagljava voda iznurenih i propalih vojnika napala ceo jedan bataljon? Moja tri voda ne broje više od sto trideset ljudi, a treba da napadnu bataljon od hiljadu ili, možda, hiljadu i dvesta Bugara, koji su tek došli iz Trnova, odmorni i spremni za borbu. I još treba da ih potučem i preteram preko nebujale reke?

– Bogami, Cvijoviću, tako što do sad nije zapisano. Ali noćas ćemo i to zabeležiti.

– Onda, gospodine pukovniče, meni izgleda ovako: vi žrtvujete mene i moja tri voda da izginemo, da bi ste se vi mogli izvući i sačuvati puk.

vojnik- srbija

– Tako je. Ti pravilno misliš. Vidiš li one vatre u daljini? Ono su bugarske vatre. Zaokružili su nas sa svih strana, a sada je ovaj bataljon upućen da nam preseče i jedini prolaz koji je ostao. Ako mu to pođe za rukom mi smo zarobljenici.

– Dobro, gospodine pukovniče – reče kapetan Cvijović i, nedugo zatim, ode svojim vojnicima.

– Večeras ćemo otvoreno razgovarati, vojnici moji. Dobio sam jednu tešku zapovest. Kada se ona prevede na naš vojnički jezik, znači ovo: tri voda moje čete noćas će da se tuku i gušaju s Bugarima, jer Deseti puk mora da se spase pre zore. Dakle, ljudi, mi noćas ima da izginemo. Svaki od vas neka ponese fišeklije sa sto pedeset metaka, bombe i ašove. Veze nemamo ni s kim ni desno ni levo. Idemo u maglu, pa šta nam Bog da. Potrebno je samo da se čvrsto držimo jedan uz drugog.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here