Posle kratkog boravka u istražnom zatvoru (najčešće svega nekoliko dana ili sedmica), gde su često zatvorenici vezani telefonskom žicom i obično samo u donjem vešu odvođeni
u grupama od 15 do 30 na stratišta. Beleže se slučajevi likvidacije lica ranjenih ratnih zarobljenika koji su direktno iz bolnica sprovođeni na streljanje (Vlasotince, Valjevo, Beograd…).
U divljim čišćenjima u Srbiji je od septembra 1944. do marta 1945. streljano bez suda više desetina hiljada lica, dok ih je sličan broj stradao kao posledica neljudskog odnosa u logorima i zatvorima.
U registru žrtava na razne načine likvidiranim u ovom vremenu upisano je više od 59.000 ljudi stradalih na više od 211 lokacija. Ovaj broj nije konačan budući da dobar deo podataka i dokumentacije nedostaje.
Po pravilu tokom noći do jutra streljani su najčešće na lokacijama na obodima gradova, u krugu samih kasarni, obalama reka… Samo tokom noći 31. oktobra 1944. na lokaciju Lapotince kod Leskovca streljano je 81 lice.
Streljački vod je brojao od 15 do 30 vojnika KNOJ-a, od kojih svi nisu imali metak u cevi. Ponegde su i javno čitani spiskovi streljanih (Banjica-Beograd) ili deljene potvrde o streljanima.
Cvetković ističe da je to rađeno zbog zastrašivanja i dodatnog sramoćenja ne samo likvidiranih, već i njihovih porodica. Po staljinističkoj “salama tehnici” trebalo je uvezati ne samo “neprijatelja”, već i sve koji su imali bilo kakvu vezu sa njima.
Zbog bezakonja u radu Ozne i bezočnih likvidacija, Ranković, a zatim i Krcun 25. decembra 1944. pozivaju da se zaustavi ubijanja okrivljenih bez suđenja.
Prema strukturi streljanih, na osnovu do sada obrađenog materijala, može se reći da je osobenost Srbije u odnosu na Sloveniju i druge delove Jugoslavije veći udeo civilnog stanovništva u stradanju.
U drugom talasu 1946-1948. na meti tada već formirane Udbe su bili takozvani saputnici revolucije, mahom socijalisti i levi zemljoradnici, hapšeni i osuđivani uglavnom pod optužbom da su špijuni zapadnih sila u vreme raspirivanja Hladnog rata.
Konačno, u trećem talasu represije od 1948. do 1953, ali i kasnije, stradali su “otpadnici” sa partijskog kursa nakon sukoba sa dojučerašnjim idolom svih komunista J. V. Staljinom.
U proleće 1948, tačnije Staljinove ekskomunikacije jugoslovenskog lidera, državni i ideološki sukob doveo je do toga da su hapšeni i mučeni svi koji su optuženi da se kolebaju ili pak i dalje veruju Staljinu, do juče neprikosnovenom vođi u koga se zaklinjao i sam Josip Broz.
Optužbe su davane u istrazi pod neviđenom torturom, bilo je mnogo lažnih priznanja samo da bi ljudi spasli svoju kožu ne mogavši više da izdrže zverska mučenja.
Najtragičnija priča nije u samom broju već u oblicima neljudske torture i mučenja kako bi došlo do revidiranja mišljenja. Islednici su tražili da okrivljeni potkažu svoje jatake ali i one koji su znali za to a nisu ih prijavili.
Zatvorenike, posebno na Golom otoku, dočekivao je “topli zec”, koji je podrazumevao da guštera bije i naziva izdajnikom i raznim pogrdnim imenima čak 3.000 zatvorenika. Dane su provodili noseći težak kamen, a jeli su po svega nekoliko zrna pasulja dnevno. Posebna monstruoznost bila je kibla, u prevodi drvena kaca gde su svi zatvorenici obavljali nuždu.
Po svedočenjima preživelih, ako bi neko napravio samo neki mig ili bilo šta što bi nadređenima bilo sumnjivo, morao je čitavu noć da bude nad kiblom, a svi ostali su morali da mokre po njemu.
