“Ekspres” otkriva kako su agenti Ozne od oslobođenja Beograda do kraja 1944. likvidirali više desetina hiljada građana Srbije, bez suda, valjanih dokaza i svedoka, po nahođenju revolucije. Naslednici Ozne – Udba, DB, BIA slede i danas neke tragove “slavne prakse” u njihovom ratu u ogledalu sa neprijateljima naroda.
Srbi su prvaci sveta u mnogim disciplinama, ali svoje savršenstvo, po kojem bi se zaista mogli zvati nebeski narod, dosegli su onog trena kad su napravili mehanizam za likvidacije, torture, proizvodnju savršenog straha i omraze.
To “savršenstvo” se u početku zvalo Ozna, posle Udba, DB i danas BIA. U osnivanju 13. maja 1944. u Drvaru bila je uramljena u skoro hrišćansku ideju “Odeljenje za zaštitu naroda”.
Iz te mimikrije rodila se zver, ideja Josipa Broza, kreativna ruka u razradi i praksi nosi rukopis Srbina Aleksandra Rankovića.
Ovo nije priča o tome kako je nastala krilatica “Ozna sve dozna”, nego minijaturna retrospektiva industrije smrti, kako je nastala, kojim metodama se služila, i na kraju – kakve mentalne i psihosomatske tragove je ostavila Srbima u njihovom genetskom nasleđu.
Kao i u Sovjetskom Savezu, tajna policija predstavljala je isukani mač revolucije, “najrevolucionarniji i najbobreniji organ za čuvanje velikih tekovina naše revolucije”.
Istoričar Srđan Cvetković, koji je svoj naučni opus posvetio upravo represiji komunističkog režima tokom i posle Drugog svetskog rata, za “Ekspres” kaže da je Ozna
od nastanka 13. maja 1944. ustrojena kao politička policija, metodološki po sovjetskom modelu, vođena iz jednog centra i organizaciono jedinstveno postavljena za celu Jugoslaviju.
Razgovaramo sa njim u Institutu za noviju istoriju Srbije, na Trgu Nikole Pašića, u zgradi u kojoj je kratko bilo sedište savezne Ozne. Dugo su imali sedište u današnjoj zgradi Tanjuga, na Obilićevom vencu.
Cvetković ističe da je Ozna prednjačila po teroru i broju streljanih bez suda u odnosu na druge zemlje u Evropi.
– Nasilje nije bilo plod ekscesa ili vanrednog stanja već deo detaljno razrađenog plana i pretvoreno u trajan, totalan i savršen represivni sistem kojem je gospodarila sveprisutna tajna služba oslonjena na policiju, vojsku i, naravno, tužilaštva i sudove, koji su u staljinističkim sistemima neodvojivi deo vlasti.
Tajna policija je bila kičma represivnog aparata. Cilj je bio uspostavljanje diktature jednog čoveka, jedne ideologije i jedne partije – komunističke. Oznu su činili ljudi iz različitih društvenih slojeva, ali pravoverni komunisti, laki na obaraču i često naklonjeni partijskom miljeu i pre rata.
Oni su prolazili obuke i bili ozbiljno pripremani za budući posao. Tražilo se da budu konspirativni i da izvršavaju naređenja, a da ne razmišljaju previše – napominje Cvetković.
Dok je na ovim prostorima trajao višestruki građanski rat, smatralo se nužnim da se stvori jedinstvena i moćna organizacija koja će upravljati političkom obaveštajnom službom u inostranstvu i na okupiranoj teritoriji, kontraobaveštajnom službom u jedinicama NOVJ. Ozna za Srbiju nastala je na Visu juna 1944. dok partizanske snage nisu dublje prodrle u Srbiju.
Na njeno čelo postavljen je Slobodan Penezić Krcun, koji je već do kraja 1944. premrežio celu Srbiju moćnom Oznom. Koliko je ta mreža ozbiljno shvatala svoj posao pokazuje podatak da su 364 zaposlena oznaša do 1947. sačinili kartoteku od 47.534 lica. Primera radi, u Bosni ih je bilo oko 15.000, a Crna Gora svega 6.000 sumnjivih.
