Starica se ućuta na momenat, a ja nisam mogao da se uzdržim da ne pitam: „Znači li to mati, da i sudbina ne postoji?“
„Ne sinko, ne postoji, sve sam Gospod uređuje i vodi. Nikome nije određeno kada se rodi, a mnogi to misle, kako će i koliko da živi. Sve biva po volji Gospoda i on odlučuje o svakome od nas. Stavlja nas na iskušenja ponekad.
Ali,zapamti Sotona nas mnogo, mnogo češće kuša, naročito ako vidi da je naša vera kolebljiva i da nas može pridobiti. Gospod nas ne kuša da bi nas kaznio, već opomenuo da se vrati na pravi put, ako je i zastranio da se pokaje i vrati.
Zapamti ovo, dok si god živ, ništa se ne događa slučajno, ni sa tobom, ni sa ovim cvetom ispred nas (zaista isped nas je rasla jedna predivna žuta ruža), već sve biva po Božijoj volji. Nisi ni ti danas ovde doša slučajno, niti si mi sve to ispričao slučajno. Sve je to Njegova volja.“ Starica se prekrsti. I ja.
„Ne može niko sinko, zapamti to, da zna tvoju budućnost sem Gospoda, jer je ona određena njegovom svetom voljom, zato sam te i prekinula na pola priče, ne zameri, jer, znala sam ostatak.“
Verovatno je većina vas gledala kada se razdanjuje, zarudi na istoku, pa svetlo polako, ali siguno, sve jače i jače ovladava tamom. Tako nešto se događalo i u mojoj glavi. Ono što me je mučilo toliko godina mi je postalo jasno.Da, mučilo me, iščekivao sam da se dogode stvari koje su mi bile rečene, za neke od njih sam se spremao da adekvatno i reagujem na njih, ali se nisu događale.
Posedeli smo onde još pola sata, u neobaveznom i posve opuštenom ćaskanju, a onda je mati ustala, naklonila se i pružila ruku u znak pozdrava, pravdajući se da ima obaveze. Uzeo sam tu staračku ruku i poljubio je. Pomilovala me je po glavi i tiho prošaputala „Bog sa tobom dete“.
Za razliku od razgovora sa cigankom, ovoga puta sam bio prepun radosti i neke meni do tada nepoznate blagosti. Starica zamače za ugao konaka, ja se okretoh prema hramu, prekrstih se i izađoh preko manastirske kapije.
Imao sam utisak da sam lakši za jednu tonu. Toliko je tereta ova blaga starica, monahinja skinula sa mene.
Danima sam razmišljao o priči u manastiru. Svaku reč sam se trudio da upamtim što bolje.
Nakon nekoliko meseci sam ponovo otišao u manastir želeo sam opet videti staricu.Upokojila se dva dana pre mog ponovnog dolaska. Zapalio sama joj sveću na grobu i plakao. Dugo sam plakao.
Ušao sam u crkvu. Molio sam se onako kako me je pokojna monahinja učila. Svojim rečima se obraćajući i moleći Gospodu. Ostao sam po prilično dugo. Već je sunce zašlo za okolna brda koja su bila oko manastira…
Ovo je ono što sam ja doživeo i preživeo. Voleo bih da makar jednog od vas koji ovo pročitate odvrati od odlaska kod gatara, vračara i „horoskopdžija“. Ako samo jedan od vas odustane od odlaska vračari po pomoć, ja sam postigao cilj.
