„Mi ne pijemo, eto kada dođu gosti, a vino ne gnječimo više, nego dođe jedan tu iz sela pa nam od onog grožđa ispeče rakiju“.
I kao da je naručila, samo nekoliko sekundi nakon toga pojavi se još jedna monahinja noseći bokal sa vinom i čašu. Klimnu glavom u znak pozdrava, naspe u čašu za oko dve trećine vina i ode.
„Uzmi okrepi se, kažu vino je zdravo, jedna čaša na dan, ja ga ne smem, vidim ni sestre ostale ga ne piju. Vladika obavezno popije po čašu ili dve kada navrati.
“Uzimam ono vino, inače sam ljubitelj vina, da li zbog vina ili zbog mesta na kojem sam ga pio, ono je nešto najbolje što sam u životu do sada probao. Osećao sam da je vino jako, jako staro, ali i jako stručno pravljeno. Zaista, ne postiji vino meni znano sa kojim bih ga uporedio.
„Što se ne pomoli u crkvi pitah te, nego onako na brzinu izađe?“Slegnuh ramenima, ne znajući šta da odgovorim. Jednostavno ni ja sam nisam znao razlog.
„Pa, mati, ja ne znam te molitve, ne znam kako… ne znam šta izgovarati, kako to ide…“„Šta ima tu da se zna. Sinko, Bog razume svaki jezik, kako god da mu se moliš. Da bi se pomolio Bogu ne moraš da znaš te molitve iz knjiga, obrati mu se onako, svojim rečima“.
Opet slegoh ramenima, u nameri da kažem da za to nisam znao.
„Onako, kako pičaš sa drugim ljudima tako mu se obrati, on je Stvoritelj, on svakoga razume. Ne moraš ići u crkve da bi mu se obratio. Kada ti je teško, ili mu želiš nešto reći, reci mu obično, kao čoveku“.
Blagi pogled starice je klizio po meni, kao da me miluje. Osetio sam da me miluje, kao
rukom po kosi, licu… U meni se tada prvi put u životu probudio toliki osećaj mira, spokoja, blaženstva.
„Šta si po zanimanju?“ – zapita me starica.
„Bio sam koješta, najviše vojnik, sada… sada radim neki posao koji nema veze sa vojskom i tim stvarima“
„Sinko, šta to nosiš na duši, kakvu muku?“
„Ma nikakvu“, pokušah da slažem, međutim trgoh se pa nastavih „mnogo muka mati, nije jedna. Jednu rešiš druga veća se pojavi. Pa sve tako… Ne znam mati, nekada pomislim da trebam sve muke pustiti, ne rešavati ih“.
„A, ne ne, sinko. Ne valja to tako. Predati se znači predati dušu nečastivom i on to hoće, da nas porazi, da mu se predamo, da ovlada nama. Moraš dok god sunce gledaš da se sa svim nedaćama sukobiš, da se boriš da ih rešiš i obraćaš Bogu za pomoć. Uz njegovu pomoć ne postoji ono što je nerešivo“.
I sada, dok ovo pišem i nakon susreta sa ovom ženom, znam da je Božija volja da je pitam za ono što me je godinama unazad najviš pritisklo i mučilo.
Nisam znao kako da počnem da joj pričam priču sa tom cigankom i ceo taj događaj, ali, osećao sam da moram i da ću upravo od nje doboti odgovor na to. Zašto mi je pogodila, ili tačnije doslovce rekla sve šta je bilo sa mnom do momenta našeg susreta, a opet ništa ili skoro ništa se nije dogodilo. Ipak sam je zamolio da sasluša priču jer mi je jako stalo do toga šta će mi ona na sve to reći.
Počeo sam da pričam, sa mnogo više detalja nego vama koji čitate ovo sada, pričao sam i gledao u nju. Ona je klimala glavom, na momente se blago mrštila, pa onda nastavljala da sluša. Kada sam stigao do onog dela priče da sam ustao da pozajmim novac od Turčina vlasnika tabaka, ona mi blago reče „Stani“.
