U samom Sarajevu sam proveo četiri godine svog života, tako da, naravno nisam mogao ostati hladan. Pitao sam je na lokalnom jeziku odakle je, nije me razumela. Ponovio sam
to na engleskom, odgovarala je sa „Sarajevo, Sarajevo, Srbi najurili“. Mi smo Srbi u ono vreme (još je pokojni Milošević bio na vlasti) bili crnji od crnog gavrana.
Prosto je bilo opasno da negde, u to vreme kažeš da si Srbin. Ako ništa drugo, posao sigurno ne bi dobio. Nasmejao sam se i rekoh na srpskom, pa ja sam Srbin, kako onda očekuješ da ti ja dam nešto.
Ona se trgnu, skoro uplaši ovih mojih reči, verovatno se nije nadala da ću joj se obratiti na našem jeziku, pa onda okrenu kuknjavu, klasičnu za „prosjake“ kako nemaju šta jesti, kako joj je sin bolestan, nemaju papire, niti para za lečenje, kako nemaju ni za hleb… Ja sam u džepu imao novaca toliko da kupim dve kutije cigara, da popijem kafu i kupim novine, kao po običaju, jer kada sam polazio toliko novca sam stavio u džep.
Nasmejem se još jednom, rekoh, ja ti nemam ništa dati ovo što imam poneo sam za cigare, ako hoćeš da te častim kafom (računajući da ne kupim novine). Po logici daj šta daš, ona pristane. Bili smo blizu tog tabaka, to je dakle i kafana gde se prodaju cigarete.
Kupim ja cigare, lepo toplo junsko jutro, sednemo mi napolje. Otvorim jednu paklicu, ponudim i nju, ona uzme zapalimo i taman da ja započnem sa pitanjima gde je živela u Sarajevu i tako to, ona mene pogleda u oči, ali pogledom koji je, bar se meni tada učinilo prodire u onaj najskriveniji deo duše.
Kaže ona meni (zaboravio sam reći da je to bila žena po mojoj proceni, preko 50 godina), „Ajde da ti gatam“. Ja se ponovo nasmejem, ma ženo nemam para, a druga stvar u gatanje verujem koliko i u Deda Mraza. Mani me se. Nego da popijemo kafu pa ja imam obaveze moram ići. „Ne, ne, ti si mnogo dobar čovjek, gledaću ti džabe“, ja opet njoj kažem lepo da ne verujem u te gluposti.
Ali, ona kako je sedela naspram mene, to su oni letnji baštenski mali stočići, nagne se i zavrne mi rukav od majice. Sećam se nosio sam neku limun žutu majicu na sebi. Noktima rasplete one končiće i otkinu končić dužine 3-4 centimetara. Stavi ga među dlanove onako kako se budisti mole… ja sam se već spremao za zabavu i smejuriju. Jednostavno sam se nadao da će da mi napriča gomilu gluposti od kojih ću se dobro zabaviti.
Ali…
Kada je krenula sa pričom, meni se, možda je to blago rečeno, zaledila mi se krv u žilama. Iako sam rođen i rastao dalkeo od Sarajeva, prvo što mi je rekla jeste kako mi se zovu roditelji, zatim, je nastavila priču. I to ne bilo kakvu, nego kao da je do tada išla bukvalno na pola metra iza mene.
Ali, u detalje. Čak i stvari, za koje sam bio siguran da ih samo ja znam. Jer, u ratovima se događaju neke grozne stvari ljudima, koje bi da zadrže samo za sebe.
