Ako s eta veza izgubi onda lekari rade za državu i nadalje za društvo što znači da su iznad pacijenta pojedinca.
Osnovna pozicija sa vakcinama može da bude isključivo preporuka nikako obaveza. Pojedinci za sebe i svoju maloletnu decu imaju pravo da prihvate ili odbiju preventivnu medicinsku intervenciju na osnovu adekvatnih informacija i bez prisile pretnjom gubitka ekonomskih i obrazovnih beneficija.
Osnovna pozicija vakcinacije mora da bude informisan pristanak jer prisilna obaveza uništava poverenje i smanuje osnovno pravo na život, slobodu, telesni integritet, privatnost informisanog pristanka i pravo roditelja da donesu odluku.
U većini razvijenih zemalja se koristi ovaj princip i vakcinacija se samo preporučuje, i tu takođe spadaju sponzori ove konferencije Nemačka i Japan.
Druge razvijene zemlje imaju impresivno zdravstvo i ne moraju da koriste prinudu, to su Velika Britanija, Australija, Austrija, Danska, Island, Holandija, Novi Zeland, Švedska, Norveška, Finska, Danska, Južna Koreja, Španija i mnoge druge.
I pored toga, Univerzalna deklaracija o bioetici i ljudskim pravima dozvoljava ograničenje fundamentalnog prava, ali ta ograničenja moraju biti nametnuta zakonom i moraju da postoje, citiram, zbog zaštite javnog zdravlja ili zbog zaštite prava i slobode drugih.
Osim toga takvi zakoni moraju da budu u skladu sa međunarodnim zakonom za ljudska prava.
Međunarodni sudovi su napravili test pomoću kojeg procenjuju da li su ograničenja fundamentalnih prava legitimni i zakoniti. Test procenjuje da li je zakonito, storgo potrebno i proporcionalno riziku.
Država koja je donela zakon kojim ograničava mora i da dokaže da je obavezna medicinska intervencija zakonita, preko potrebna i proporcijalna riziku.
Generalno, strogo potrebno mora da bude najmanje restriktivna alternativa da bi se došlo do cilja za javno zdravlje, i prvo moraju da se uzimaju u obzir nenasilni načini.
Država mora da dokaže da manje restriktivna alternativa nije izvodljiva, pre nego što prihvati i implementira visoko ograničavajuću.
Pored ovog, ako država traži obaveznu vakcinaciju, onda mora da ima jaku obavezu da obezbedi delotvoran pravni lek za oštećene od vakcine.
Kao i svi lekovi na recept, vakcine nose rizik oštećenja i smrti za neke ljude. Garancija delotvornog pravnog leka je osnovni stub u zakonodavstvu, u demokratskom društvu i pravni lek mora da bude efikasan, a ne iluzorni pravni lek koji ne obezbeđuje olakšanje.
Politika vakcinacije se drastično promenila od početka 20. veka kada su vakcine bile samo medicinska intervencija kod hitnih slučajeva za celu populaciju u vreme epidemije velikih boginja.
A po današnjoj politici za primarne mete imamo bebe i malu decu, u vreme kada nema hitnih slučajeva za prevenciju, a vakcinišu za veliki broj bolesti koje variraju po težini.
Zakonodavstvo i sudovi su morali da se suočavaju sa mnogo različitih problema zbog ove politike, gde imamo kompenzacije za povrede od vakcina, versko izuzeće, fiziološko izuzeće, pravo na obrazovanje, pravo na informisani pristanak, i pravo na roditeljsko odlučivanje.
Imam nekoliko primera sudksih presuda vezano za vakcine iz različitih zemalja.
1992. godine u japanu, Viši sud u Tokiju je imao slučaj sa 459 osoba oštećenih ili preminulih zbog vakcine. Sud je zaključio da je Ministarstvo zdravlja bilo nemarno u svom radu gde su trebali da naprave program provere pomoću kojeg bi mogli da izdvoje ljude koji imaju kontraindikacije na vakcinaciju.
