Dva telefonska razgovora minulog vikenda koje je Aleksandar Lukašenko obavio sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom ohrabrila su autokratu koji već 26 godina suvereno vlada Belorusijom da će Kremlj stati iza njega.
Prvi poziv koji je Lukašenko zahtevao odmah posle silno osporavanih predsedničkih izbora i policijskog nasilja u toj zemlji označio je prekretnicu.
Iako je taj poziv, kako primećuje analiza Si En En-a, prepun geopolitičkog rizika značajno većeg od pažnje koju kriza trenutno dobija u evropskim i svetskim okvirima.
Podsećanje na nasilne proteste 2014. u Kijevu trenutak je koji bi relativno lokalizovani trenutak neslaganja mogao da ubaci Evropu u krizu.
U svom subotnjem pozivu, dvojica predsednika pristali su na redovne kontakte na raznim nivoima i sklonosti ka jačanju savezničkih odnosa. Ma koliko Lukašenko kasnije insistirao na autonomiji Belorusije, to je bio trenutak kada je zaustavio svoje neslavno udvaranje Evropskoj uniji i direktno se obratio svom oštrijem istočnom komšiji da ga izbavi iz “zatvora”.
Sledeći potez je, dakle, Putinov. Međutim, on nije ni tako očigledan ni jednostavan. Si En En izdvaja pet Putinovih mogućih poteza.
1. Opsežna ruska vojna intervencija
Jezgrovita je, ali prilično malo verovatna. Belorusija je od suštinske važnosti za Putinov osećaj regionalne bezbednosti. Kao sredstvo odbrane, ona je teritorijalni tampon između NATO-a u Poljskoj.
Kao sredstvo napada, omogućava pristup Suvalkiju, teritorijalnom džepu između Litvanije i Poljske koji je pod kontrolom Rusije, a taj prostor plaši NATO planere da bi Rusija mogla da ga opskrbi tenkovima, odsečući baltičke članice vojne alijanse od ostatka Evrope.
Vojni manevri su nešto što Putina čini “svojim na svome”. On može da računa, možda pogrešno, da se Belorusi osećaju dovoljno bliskima sa svojim premoćnim komšijom, da Moskva može da “oslobodi” Belorusiju od Lukašenka, koji se smatra poslednjim evropskim diktatorom.
Međutim, to bi donelo dva ogromna rizika. Prvo je to što bi ruske trupe mogle naprosto da podstaknu antivladine proteste. Drugi je rizik od sankcija i zapadnog odgovora, gde bi ruski marš ka Suvalkiju prazninu izazvao pažnju NATO-a.
Američki predsednik Donald Tramp u velikom delu onoga što čini može se smatrati sumnjivom Putinovom podrškom. Putin, takođe, može s pravom da proceni da Kremlj ne bi trebalo da rizikuje mnogo pred američke predsedničke izbore u novembru.
Uostalom, ruska ekonomija ne bi mogla dobro da se nosi sa daljim pritiskom. Ukratko, verovatno se može izgubiti mnogo više od grubog marša ruskih jedinica u Minsk, nego što se može dobiti.
2. Biti malo pametniji od tenkova
Kremlj je poznat po sporim i neočekivanim potezima. Oslobađanje više od 30 ruskih zarobljenika od strane Belorusije, optuženih da su plaćenici, sledilo je uz komentar Kremlja da “relevantna odeljenja” dve zemlje (čitaj: obaveštajne službe) sada blisko sarađuju.
Putin je mogao da šalje svoje pregovarače, uvežbane da isključuju društvene mreže i da izaberu pravog pojedinca za udar na njega, a ne da nagrnu na gomilu. Tokom narednih meseci, ova tiha brutalnost mogla bi da bude Putinov adut u odnosima sa Lukašenkom.
3. Reći Lukašenku da je vreme da ode
Ovaj potez bi bio izuzetno rizičan. Kremlj bi u osnovi osnažio opoziciju koju predvodi prozapadna Svetlana Tihanovskaja, koja se može se nadati da će trajne veze sa Rusijom, za koje je Belorusija intimno vezana i ekonomski i društveno, značiti da će svaka buduća vlada tražiti prisne odnose sa Moskvom.
