Nikako da se usklade i početkom decembra se javi da ima kameru i da će doći, ali joj kažem da sam tad ja u studiju. Došla je sa još dve devojke i snimala. Bilo mi je malo
glupo, jer je terala devojke da ponavljaju „Očenaš“ mnogo puta, ali pomislila sam da im to treba zbog montaže, pa još i ja predlažem nešto.
Onda je htela da baš u kancelariji intervjuiše devojke koje će ići na fakultet nasamo da ne ometaju čas. Jedna devojčica se vratila dosta uznemirena, a ja je pitam: „Pa zar je bilo toliko strašno“? Završile su i otišle.
Posle se ispostavilo da je ona došla da snima dokumentarni film o svemu ovome i napravi pripremu, jer su pitanja koja je postavljala bila indikativna – šta ti znači Mika, da li ste imali ovakve ili onakve razgovore, kontakte, priče…
Mene su te devojke, koje su porasle pored mene, a jedna je i moj student, najhladnokrvnije obmanule, gledajući me u oči. Mislim da je izlišno pitanje zašto im ne verujem. One su propustile trenutak kad bih im verovala.
– To su rane koje se ne zašivaju. To će ostati za ceo život, ali ispala je jedna dobra trijaža. Jedan moj novi prijatelj me potpuno zabezeknuto pitao: „Pobogu, Biljana, kako ste vi uspeli da se okružite tako lošim ljudima.“ I mene je to porazilo.
Kao da me udario u glavu i shvatila sam da je mnogo bilo takvih ljudi. Znali su nas godinama iz raznih situacija, gde je Mika bio kao Crveni krst i pružao svaku vrstu pomoći
od psihološke, prijateljske, novčane, pa do toga da li nešto treba da nosi. U našoj kući je to bilo tako, kome god je i kad god je bilo potrebno.
Vi ste ga takvog znali i nijednog sekunda pred baražnom vatrom medija niste rekli, stani malo, ja ovog čoveka znam 40, 30, 20 godina, pa bar da posumnjate. Običan svet će pogledati naslovnu stranu novina i reći da je to strašno i nisu dužni da misle drugačije, jer je sve rađeno da vi ostanete suviše zgroženi, potreseni, izbezumljeni, da ne pomislite da bi možda trebalo da čujete nešto drugo. Niko nije došao u tu dilemu. To nikome ne zameram, osim ljudima koji su nas znali, koji su bili naši kućni prijatelji. Moji studenti koji su godinama bili u studiju kod Mike, a kasnije stekli karijere.
Biljana kaže da je bilo i svetlih primera, ali retko ko se osmeli da je pita kako je Mika:
– Svi ti glumci su zastrašeni. Da iznesu barem stav neutralnosti bilo bi korektno. Da kažu sačekajte sud, videćemo, nemojte odmah za kamen. Mnogi glumci su mi potvrdili da ukoliko se budu usudili da kažu bilo šta, makar i neutralno, ili u Mikinu korist, a ne daj bože u odbranu, da će biti osuđeni na linč. Doduše, ne baš ovakav kakav smo nas dvoje imali. Mi smo doživeli javno streljanje u jarku tog 17. januara. Jednoga dana, kad budem zaista umrla, tražiću testamentom da mi na spomeniku upišu dva datuma smrti.
