Volim decu i uvek sam želela da budem majka. Ali nije nam se dalo, sve do tog trenutka kada sam…
Čitateljka „Telegrafa“ Milena P. odlučila je da svoju potresnu ispovest podeli sa onima koji su izgubili veru u život.
Ona se suočila sa izuzetno teškim životnim situacijama ali joj je na kraju jedan čovek pomogao da savlada sve nedaće.
Njenu ispovest prenosimo u celosti:
„Sa šest godina sam preživela rat i morala da napustim svoj dom. Živeli smo u nemaštini, ali smo imali svega – ljubavi i vredne ruke koje su nas hranile. Nas četiri sestre smo se lepo slagale i godine su počele da se nižu jedna na drugu. Kad sam napunila 20 godina, budući da nisam išla na fakultet i da sam ostala s majkom da vodim računa o njoj, upoznala sam svog sadašnjeg muža. Zabavljali smo se tri godine i odlučili smo da se venčamo. Moja najstarija sestra već tada je imala dete, a mlađe su bile odveć male i za šetanje s momcima, kamoli za venčanje.
Volim decu i uvek sam želela da budem majka. Ali nije nam se dalo. Počeli smo od lekara u našem malom gradu, a onda, kako nam tu nije bilo pomoći, išli smo dalje. Prošli smo čitavu Bosnu i Hercegovinu, pa na kraju stigli i do Crne Gore. Ništa. Krenuli smo i do Beograda. Išli smo kod najboljih lekara, ali kao da nam se nije dalo. Prošla je prva godina, pa druga, pa treća…
Ostajala sam trudna, ali moje telo je odbacivalo plod posle nekoliko meseci. Redukovala sam ishranu. Izbacila sam skroz šećer. Sve sam učinila da donesem naše malo biće na svet. Ali nije nam se dalo.
Kad bih videla svoje drugarice kako šetaju mališane, srce bi mi se napunilo srećom, a
onda bi me njihov pogled pun sažaljenja oborio i sve teže sam podnosila to. Jednostavno, ja sam najviše želela da moj čovek i ja imamo dete. Ali nije nam se nikako dalo.
Naposletku sam išla i na razne hirurške intervencije. I dalje se nije dalo. Lekari su bili u čudu jer sam bila mlada i zdrava, a moj organizam, moje telo, odbacivao je najveću moju želju – bebu.
Posećivala sam i manastire, molila se svaki dan. A onda se prolomila vest da je preminuo patrijarh Pavle. Osetila sam kao da mi je neko isisao pola života. Zaputila sam se u Beograd da celivam to sveto biće. Tog živog sveca koji je plenio dobrotom i ljubavlju.
I taj dugi red u kom smo stajali, tiskali se i čekali da priđemo počivavšem patrijarhu nije mi teško pao. LJudi su stajali u tišini, kao da se jedna era završila, a počinje neka nova, neizvesna. Stajala sam u tom redu i mislila na patrijarha, na sva dobra dela koja je učinio. I nisam bila sama. Svi oko mene su imali iste misli, bili smo velika energija koju čini hiljade ljudi spremnih da stoje i čekaju da celivaju omiljenog patrijarha.
Posetite naš kanal na „Telegramu“- Sve ono što drugi prećutkuju- OVDE
