O čemu bi Balkanci pričali ako ne o granicama i staroj slavi? Čija je bila veća, ko je stariji… Postoji ipak jedan narod na Balkanu koji se ne takmiči u veličini sa drugima, već sve radi da unizi svoje prošle uspehe, čak i po cenu prekrajanja istorije. Taj narod su Srbi, koji za kartu Dušanovog carstva umesto maksimalne koristi onu minimalnu
Jedno od najkontraverznijih pitanja o Dušanovom carstvu je pitanje – granica. Gde ih povući, dokle se prostirala vlast našeg najslavnijeg srednjevekovnog vladara? Da li je Bosna bila u sastavu Srbije, ili nije? U kakvom je položaju u odnosu na Srbiju bila Bugarska?
Poslednjih nekoliko decenija popularno je zvaničnu istoriografiju, nastalu potkraj XIX stoleća, nazivati “bečko-berlinskom školom” i optuživati ih za falsifikovanje srpske istorije sa ciljem rušenja našeg “istorijskog prava” (na koje je uvek opasno pozivati se).
I zaista, zvanična istoriografija u suprotnosti je sa nekim notornim istorijskim činjenicama, kao što je dobro dokumentovano Dušanovo osvajanje Bosne i dubina prodora na istok Balkana, a nauštrb Bugarske.
U srpskim školskim istorijskim atlasima i udžbenicima, plasirana je karta Srbije čija teritorija ne obuhvata Bosnu, a Bugarska doseže skoro pa do Niša.
Ovo poslednje je malo verovatno imajući u vidu potčinjeni položaj koji je naš istočni sused
imao u odnosu na Srbiju, čak i pored činjenice da je bugarska princeza bila srpska kraljica.
Moglo bi se reći da je verovatno samo zahvaljujući tome Dušan obuzdavao svoje velikaše i sprečavao ih da u potpunosti integrišu Bugarsku u Srbiju, uzimajući u obzir i odnos snaga i stanje u toj zemlji nakon Bitke kod Velbužba, gde je bugarski car Mihailo izgubio glavu baš od ruke Dušanove. Ulogu je naravno igralo i to što je car Dušan hteo vizantijske krajeve pre nego bugarske, jer su ovi prvi bili daleko bogatiji.
POSETITE NAŠ KANAL NA“ TELEGRAMU“- SVE ONO ŠTO SVI DRUGI PREĆUTKUJU: OVDE
Bugarska jeste, ruku na srce, formalno bila carstvo, ali je njihova upotreba termina car odgovarala terminu kralj (tako se i tretira u istoriografiji), tako da je srpski vasilevs (grčka verzija Dušanove titule) bio iznad bugarskog kralja. Konačno, Dušan se u Skoplju krunisao
i za cara Bugara (puna titula: “Stefan u Hristu Bogu blagoverni car i samodržac Srba i Grka, Bugara i Arbanasa”), a pored srpskog krunisao ga je i bugarski patrijarh.
Isto važi i za Bosnu, u koju je vojska Dušanova (Mavro Orbin kaže 50.000 konjanika i 30.000 pešaka; verovatna naduvana brojka) ušla u jesen 1350. godine, te je i osvojila.
Većina bosanske vlastele je prešla na njegovu stranu, a ban Stefan II je pobegao iz zemlje. Bosna je u carevo krilo pala “kao zrela kruška”, a njegove snage su stigle do Cetine i Krke. U Klisu ostavlja posadu koja čuva njegovu sestru Jelenu nakon smrti muža joj, Mladena III Šubića Bribirskog, i njihovog maloletnog sina Mladena IV.
Osvojivši je, okrenuo se Tesaliji (iako su mu u Šibeniku spremali veličanstveni doček) gde
je Jovan VI Kantakuzin krenuo u ofanzivu koristeći se i Osmanlijama (gledajući trenutnu korist umesto dugoročnog pakla u koji nas je sve uveo). Posle toga, bosanski ban postepeno vraća delove izgubljene teritorije, mada ne sve.
