Na Vidovdan 1916. godine vladika Nikolaj održao je govor pred engleskim kraljem Džordžom V i najuglednijim Englezima. Njegovu besedu retko ko je slušao bez suza u očima.
Ovaj govor vladike Nikolaja Velimirovića na Vidovdan 1916. godine u Londonu sigurno vas neće ostaviti ravnodušnim!
„Gospodo i prijatelji!
Došao sam iz Srbije, iz Evropske ponoći. Tamo nigde ni zračka svetlosti. Sva je svetlost pobegla sa zemlje na nebo i jedino nam odozgo svetli. Pa ipak, mi nejaki u svemu, sada ovako, jaki smo u nadi i veri, u skoro svanuće dana.
Zahvalan sam lordu arhiepiskopu, Konken Beriskom, koji mi je omogućio da na sveti Vidovdan, ovog leta gospodnjeg 1916. godine, u ovoj prekrasnoj crkvi Svetog Pavla, pred njegovim Visočanstvom, kraljem Džordžem V i najuglednijim Englezima mogu da vam se obratim.
Gospodo i prijatelji! Ceo dan juče, proveo sam razgledajući ovaj veličanstveni hram, koji jeponos Engleske i hrišćanstva. Ja sam vidio, da je on sagrađen od najskupocenijeg materijala, donešenog iz raznih krajeva imperije, u kojoj sunce ne zalazi.
Video sam, da je sagrađen od granita i mermera, koje su ispirali talasi stotine mora i okeana.
I da je ukrašen zlatom i dragim kamenjem, donetim iz najskupocenijih rudnika Evrope i
Azije. I uverio sam se da se ovaj hram, s pravom ubraja, u jedno od arhitektonskih čuda sveta.
No, gospodo i prijatelji! Ja dolazim iz jedne male zemlje na Balkanu, u kojoj ima jedan hram, i veći, i lepši, i vredniji, i svetiji, od ovog hrama. Taj hram, se nalazi u srpskom gradu Nišu, i zove se Ćele kula.
Taj hram je sazidan od lobanja i kostiju mog naroda. Naroda koji pet vekova stoji, kao stamena brana Azijatskom moru, na južnoj kapiji Evrope.
A kad bi sve lobanje i kosti bile uzidane, mogao bi se podići hram trista metara visok, toliko širok, i dugačak, i svaki Srbin bi danas mogao podići ruku i pokazati. Ovo je glava moga dede, moga oca, moga brata, moga komšije, moga prijatelja, kuma.
Pet vekova, Srbija lobanjama i kostima svojim brani Evropu, da bi ona živela srećno.
Mi smo tupili našim kostima turske sablje i obarali divlje horde, koje su srljale kao planinski vihor na Evropu. I to, ne za jednu deceniju, niti za jedno stoleće, nego za sva ona stoleća, koja leže između Rafaela i Širera.
Za sva ona, bela i crvena stoleća, u kojima je Evropa vršila reformaciju vere, reformaciju nauke, reformaciju politike, reformaciju rada, reformaciju celokupnog života. Rečju.
Kada je Evropa vršila smelo korigovanje i Bogova, i ljudi iz prošlosti, i kada je prolazila kroz jedno čistilište, telesno i duhovno. Mi smo, kao strpljivi robovi, mi smo se klali sa neprijateljima njenim, braneći ulaz u to čistilište. I drugom rečju.
Dok je Evropa postajala Evropom, mi smo bili ograda njena, živa i neprobojna ograda, divlje trnje oko pitome ruže.
Na Vidovdan, 1389. godine, srpski knez Lazar, sa svojom hrabrom vojskom, stao je na Kosovu Polju, na branik hrišćanske Evrope, i dao život, za odbranu hrišćanske kulture. U to vreme, Srba je bilo koliko i vas Engleza. Danas ih je deset puta manje.
