Nekadašnja direktorka Beogradske banke Borka Vučić, koja je devedesetih važila za bankarku tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića, nije 2009. godine poginula u saobraćajnoj nesreći, već je ubijena, zato što je dobila sve tajne račune političara i biznismena kod kojih je završio novac koji je devedesetih iznet na Kipar.
To u nastavku ekskluzivne ispovesti za Kurir otkriva Nenad Đorđević, osnivač i prvi predsednik Jugoslovenske levice (JUL).
Nekadašnji bliski saradnik i prijatelj Mire Marković, supruge predsednika Jugoslavije, govori i o političkim ubistvima devedesetih, pokušajima da i njega likvidiraju, Petom oktobru, raspadu države… Devedesete godine su, kaže, bile „nevreme istorije“.
Ko je naređivao politička ubistava devedesetih?
– Uvek je i u svim državama na svetu bilo političkih ubistava. Pitanje je samo da li je to bilo sporadično, u interesu države ili pojedinaca.
Primera radi, jedan od najvećih svetskih terorista Karlos bio je sedamdesetih ranjen u Beču, odakle je prebegao u Sloveniju, gde smo ga mi pokupili i izlečili u Beogradu, zbog čega je hteo da nam zahvali. Kazao je kako bi voleo da vidi predsednika Josipa Broza Tita.
Otišli smo kod njega i Karlos ga je pitao kako bi mogao da se oduži, a on mu kaže: „Vidi, postoje neke ustaše koje nam kvare političke odnose sa svim našim prijateljima i državama, ubili su nam ambasadora Vladimira Rolovića u Švedskoj, bilo bi dobro kada bi ih malo doveo u red.“ Posle 25 dana, više nikad nismo imali probleme sa ustašama.
Znam mnogo ljudi koji su radili u službi bezbednosti Jugoslavije i znam koliko su naloga davali da se ljudi likvidiraju, tu je bilo kriminalaca, lopova, probisveta… Tako je bilo i u Titovoj Jugoslaviji, a i kasnije.
Dug je spisak ubistava tokom devedesetih. Ubijen je novinar Slavko Ćuruvija…
– Znam da je Ćuruvija bio više puta opomenut da ne priča ono što čuje kod Mire i Slobe, kod kojih je često išao. Ali on je imao veliku želju da objavi sve što čuje, to ga je i koštalo glave. Ubila ga je država, a ko je tačno to naredio – ne znam.
Nije hteo “Veliku Srbiju”
Kakav je odnos Milošević imao s predsednikom Hrvatske Franjom Tuđmanom? Spekulisalo se da su se oni tajno dogovorili o ratu…
– Znam da su imali međusobne kontakte, ali ne znam šta su razgovarali. Milošević je imao kontakt i sa Alijom Izetbegovićem. Pravili su strategije kako da organizuju države na najbolji mogući način, sa što manje štete.
Da li je Milošević želeo „veliku Srbiju“?
– Ne. Milošević je bio srpski orijentisan, ali ne i velikosrpski.
Imate i predlog kako sprečiti korupciju među političarima…
– Još sam Miloševiću predlagao da ministrima daje platu 5.000 maraka i da po završetku mandata, ako je ministarstvo radilo bez mita i korupcije i imalo uspeha u radu, dobiju i pet miliona maraka bonus. On iznenađeno kaže: „To je 100 miliona za 20 ministara.“
Rekoh mu da oni sigurno ukradu i više, pa je najjeftinije da se ovako uradi. Ne može se imati dobar ministar ako se dobro ne plati, mora da ima dobru platu i da bude nagrađen za rad u interesu države. Time se sprečava korupcija.