To što je premijer Zdravko Krivokapić za nekoliko dana reterirao i pristao na rekonstrukciju vlade jasno ukazuje na to da je raspolućena vladajuća većina u Crnoj Gori doterala cara do duvara.
Razgovor „zaraćenih strana“ i namera da vlast potraje četiri godine je prvi korak ka kompromisu.
Izostanak kompromisa bi lako mogao da omogući povratak DPS-a, ocenjuje za Sputnjik urednik Nove srpske političke misli, sociolog Đorđe Vukadinović koji nedavno održane lokalne izbore u Nikšiću vidi kao neku vrstu prekretnice u stavu i pristupu stranaka i lidera, pobednika avgustovskih parlamentranih izbora.
Nužan kompromis u vlasti Crne Gore
Izbori u Nikšiću su pokazali da je DPS Mila Đukanovića, iako je izgubila vlast u njegovom rodnom gradu, sa 40 odsto podrške birača koliko su imali i na avgustovskim parlamentarnim izborima, i dalje pojedinačno najjača partija.
„Mislim da bez obzira što se oni neće složiti oko toga šta je razlog što Đukanović i DPS nisu prošli lošije, moraju da konstatuju ono što je očigledno, a to je da tog osipanja DPS-a nema, da je Đukanović vrlo iskusan i vešt protivnik i da će iskoristiti svaku šansu koju mu oni kao njegovi protivnici dozvole“, kaže Vukadinović za Sputnjik.
A izgleda da su svi zajedno to prilično dozvolili. Kako napominje naš sagovornik, tri meseca nakon formiranja vlade i šest meseci od izbora, u Crnoj Gori se glavna polemika, kritika i strelice razmenjuju unutar tabora avgustovskih pobednika.
Rekonstrukcije nema, pa ima…
Situaciju najbolje ilustruje činjenica da je pre nedelju dana premijer Krivokapić uztvrdio kako je rekonstrukcija vlade “apsolutno nepotrebna”. Posle razgovora sa liderima Demokratskog fronta potvrdio je da je prihvatio razgovor o rekonstrukciji vlade „u prihvatljivim i prirodnim granicama“, šta god to značilo.
Da li samokritično, tek, Krivokapić je primetio da je kultura dijaloga mera demokratije i da će češće organizovati sastanke koji mogu biti korisni i dati jasne poruke i sugestije.
A to je valjda bilo očekivano od starta rada vlade eksperata, pogotovo što je svakome sasvim ljudski, a ne samo politički, moralo biti jasno kako je gorak osećaj bio u ustima ljudi u Demokratskom frontu, onih koji su osvojili najveći deo glasova među onima koji su stali na crtu DPS-u.
Ali možda još više i zbog toga što je tu kulturu dijaloga i zbijanje redova nametala činjenica da je vlast uzeta sa samo jednim poslaničkim mandatom više od DPS.
Šta to znači vrlo brzo su se uverili prilikom izglasavanja Zakona o slobodi veroispovesti kada je URA Dritana Abazovića morala da zameni jednog poslanika drugim, onim koji je pristao da glasa za te izmene.
Nije, doduše, bilo lako ni Krivokapiću da obuzdava zahteve onih koji su 30 godina čekali smenu Milovog režima, pa su sasvim nerealno mislili da se preko noći može poništiti baš sve što ih posebno žulja, od priznavanja Kosova i Metohije do članstva u NATO.
Pravosuđe kao kamen spoticanja
Poseban kamen spoticanja je sitaucija u pravosuđu koje po oceni Nezavisnog udruženja pravnika Crne Gore zahteva hitne reforme. Demontaža pravosuđa koje i dalje kuca
pulsom Milovog režima, još nije započeta, pa je jedan od lider Demokratskog fronta, Andrija Mandić, najavio je da se oni neće izjašnjavati ni o jednom predlogu u parlamentu dok se na dnevni red ne stave tužilački zakoni. Time je praktično najavio blokadu rada parlamenta.
