Krajnje je vreme da Srbija promeni koncept funkcionisanja poljoprivreda po kome imamo samo hiljdu evra vrednosti proizvodnje po hektaru godišnje, umesto minimum deset hiljada.
Ako ne napravimo preokret ostaćemo bez sela i biti sirotinja, upozorava cenjeni srpski stručnjak, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu dr Vitomir Vidović.
Od kakvog je značaja za jednu zemlju kada može da prehrani svoje stanovništvo u kriznim vremenima i ima viškove poljoprivrednih proizvoda jasno je pokazala pandemija kovida 19.
Ne čudi zato što je Kina ovih dana svojim partnerima u 17 zemalja jugoistočne Evrope poručila da će u narednih pet godina na 170 milijardi dolara povećati uvoz njihove robe sa naglaskom na poljoprivredu i agroindustrijski kompleks.
Lepo je bilo ovih dana videti da je kompanija koja je najveći proizvođač hrane u Egiptu i najveći uvoznik žitarcica zainteresovana za naše proizvode, da je u Srbiji boravila i delegacija Irana takođe zainteresovana za uvoz kukuruza i drugih žitarica, goveđeg i junećeg mesa, ali i za plasman srpskog semena i semenskog materijala.
Na poznatom sajmu hrane u Dubaiju ovih dana su se posebno raspitivali za naše sveže voće i povrće, posebno smrznuti program, pre svega maline, borovnice, jagodičastog voće, ali i za sokove i konditorske proizvode.
Ako nastavimo sa izvozom sirovine ostaćemo bez sela
Procene su da će Srbija ove godine imati oko 3,8 miliona tona kukuruza za izvoz, a to je gotovo celokupna količina koju godišnje uveze samo Egipat.
Vidović, međutim, napominje da je najlakše izvesti četiri miliona tona kukuruza, ali da će od toga korist imati pet-šest izvoznika, dok će ostali koji se bave proizvodnjom ostati sirotinja.
On za Sputnjik kaže da treba učiti od uspešnih, kakvi su Holandija, Danska, što je poslednjih godina radila Rusija koja polako ali sigurno izrasta u poljoprivrednu silu. Od uvoznika mesa, postala je najveći izvoznik svinjetine u svetu, a vrlo brzo će, kaže, postati i ozbiljan izvoznik goveđeg mesa.
Od njive do trpeze
Zato on smatra da nova koncepcija treba da podrazumeva odmicanje od primarne proizvodnje, odnosno zaokruživanje celog ciklusa od njive do trpeze, što podrazumeva prerađivačku industriju.
To donosi mnogo veći obrt kapitala i mnogo veću zaradu, što znači i zainteresovanost ljudi za ostanak na selu, ali i drugih da se orijentišu na taj vid biznisa.
Na pitanje, šta su osnovni preduslovi da bi se krenulo tim putem, naš sagovornik je to ovako sažeo:
„Napraviti na osam stranica, ne više, nacionalnu strategiju sa pravcima razvoja i organizacijom zadružnog sistema. Pod dva da su sve zadruge privatnog karaktera, da se u njih vrati prerađivačka industrija.
Da se postigne nacionalni konsenzus i da se po granama i vrstama proizvodnje vidi kako će se funkcionisati po detaljima i da se krene na posao. Ne treba nam ništa više“.
To bi, kako podvlači, bila samo polazna osnova. Na konstataciju da je poslednjih godina osnovano više od 500 zadruga, on kaže da nije cilj da imamo zadruge koje okupljaju nekoliko domaćina i ne mogu da napune šleper robe nedeljno.
Neophodne velike specijalizovane zadruge
Koncept o kome on govori podrazumeva osnivanje specijalizovanih, velikih izvozno orijentisanih zadruga koje bi okupljale sve zainteresovane koji se bave proizvodnjom u samo jednoj oblasti.
Tako bi, kaže, u celoj Srbiji postojala jedna zadruga specijalizovana, na primer, za proizvodnju povrća, koja bi u svom delokrugu imala i kapacitete za njegovu preradu, pa bi u izvoz umesto sirovine išao finalni proizvod.
