Autor: Sergej KARAGANOV (počasni predsednik prezidijuma Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku)
DUGO sam se dvoumio da li da objavim ovaj članak. Ispao je bolno tvrd. Ali kriza na mnogo nivoa koja se širi u svetu – ekonomska, za mnoge civilizacijska, i koja će dovesti do smene režima i elita, ubeđuje nas: moramo da govorimo direktno.
Živimo u ratnom stanju – zasad bez miliona direktnih žrtava. A – rat je rat.
Zadržaću se najpre na ideološkoj podršci ruskoj politici.
Kod nas se mnogo toga radi ispravno. Rusija čvrsto brani svoje interese i svoju istinu. U tom smislu i onu o smislu i značaju Velike Pobede. Raskrinkavaju se nove besne kampanje, koje su u moralnom smislu često svinjarije, koje našoj zemlji nameće gubitnik u istorijskoj utakmici – Zapad.
On koristi resurse preostale iz vremena njegove dominacije i pokušava da vodi očajničku pozadinsku bitku u ekonomiji (trgovinski rat SAD protiv Kine, sankcije protiv Rusije i desetina drugih zemalja) i na informativnom polju (propagandni rat protiv Rusije i Kine).
Ali, ruska strana pati od važne slabosti. Mi se stalno pravdamo, igrajući na taj način, nametnutu igru. Po navici, nasleđenoj od prethodnog «hladnog rata» i tadašnje dominacije Zapada, Zapadu posvećujemo previše pažnje. Ali, mi već odavno ne gubimo. Mi odavno nismo ni siromašni ni neslobodni. Ipak, naša defanzivnost je i dalje tu.
To što smo u idejnoj sferi u odbrani, sasvim je u skladu sa ruskom strateškom tradicijom – pre nego što smo pobedili, ostavili smo Moskvu Napoleonu, uzvraćali smo Hitleru do Volge. A od koga se sada branimo? Od pigmeja u poređenju sa tim čudovištima! Odbrambena tradicija je neumesna u sadašnjem svetu i vodi gubitku hrabrosti i u eliti i u društvu. A bez hrabrosti u Rusiji nema pobede.
Nemamo ni pozitivnu ideologiju, novu rusku ideju. A bez takvih ideja, sve velike sile propadaju ili prestaju to da budu. Svet je prepun njihovih grobova ili ruševina.
U međuvremenu, kao rezultat propasti starog komunizma i aktuelnog kraha „demokratskog liberalizma“, u svetu se stvorio ideološki vakuum za čije popunjavanje se intenzivira borba. Kini je teško da ga popuni. Kineska kultura je bolno specifična, i „nerazumljiva“ je za većinu drugih civilizacija. (Iako nastojati da se ona razume, kao i Istok u celini, postaje veoma neophodno.)
Umesto liberalizma i komunizma, u svetu se sukobljavaju dva ideološka trenda.
Jedan su – nazovimo ih uslovno „nacionalisti“, ili pak „konzervativci“, odnosno „normalni“. Njihove su parole – očuvanje suvereniteta država i naroda, nacionalnog identiteta, odbrana nacionalnih interesa i kulture.
Oni čine ogromnu većinu, posebno u Aziji, koja je u usponu, ima ih mnogo u SAD i evropskim zemljama. Ali donedavno oni su se branili od dominantne liberalne „političke korektnosti“.
Drugi su – uslovni transnacionalisti, to jest liberali. Iako ne istupaju za istinski liberalizam, odnosno slobodu, ipak su pokušali da nametnu polutotalitarnu, unificiranu ideologiju. Oni su sada u manjini, koja je sve manja.
Oni poseduju moćne, iako sve slabije, pozicije u svetskom ekonomskom sistemu, stvorenom u Breton-Vudsu i proširene posle 1991. godine na ceo svet. I veoma jake, akumulirane tokom proteklih nekoliko vekova – u informativno-kulturnoj sferi, možda glavnom odbrambenom bastionu Zapada.
