Amerika danas ima najveći budžetski deficit od Drugog svetskog rata. Njen nacionalni dug je jednak njenom bruto društvenom proizvodu. Je li takvo stanje održivo?
U fiskalnoj 2020. godini, koja je okončana 30. septembra, američka vlada je postavila neke impresivne nove rekorde.
Deficit od 3.1 biliona (hiljada milijardi) dolara duplo je veći od prethodnog rekorda iz 2009. godine koji je iznosio 1.4 bilion dolara, izazvan velikom recesijom, a tri puta je veći od deficita iz 2019. godine koji je iznosio jedan bilion dolara.
Potrošnja na federalnom nivou dostigla je cifru od 6.5 biliona dolara, odnosno trećinu američkog BDP-a, što je procenat koji nije zabeležen nikada ako izuzmemo završne godine Drugog svetskog rata, kada je federalna potršnja premašivala 40 odsto BDP-a.
Gde ovo završava?
Američki nacionalni dug, koji je iznosio 14 biliona kad je Donald Tramp postao predsednik, sada iznosi 21 bilion dolara, što je otprilike jednako veličini nacionalnog BDP-a.
U sledećoj fiskalnoj godini (odnosno 2021.) deficit bi mogao biti otprilike isti kao i u 2020.
Zašto? Prvo, ekonomija se nije u potpunosti oporavila od pandemije. Stopa nezaposlenosti još uvek je blizu osam procenata. Nensi Pelosi već je predložila ubrizgavanje novih 2.2 biliona dolara za borbu protiv efekata pandemije koronavirusa u prvim mesecima aktuelne fiskalne godine (2021). A i broj zaraženih koronavirusom ponovo raste.
Budući da je nacionalni dug već jednak nacionalnom BDP-u, i da beleži još brži rast, postavlja se pitanje gde se ovo završava?
Koliko još multibilionskih godišnjih deficita možemo da podnesemo pre nego što Japan, Kina i drugi tradicionalni kupci američkog duga dovedu u pitanje našu sposobnost da ga servisiramo?
Koliko vremena će proći pre nego što bude dovedena u pitanje vrednost američkog dolara?
Koliko vremena će proći pre nego što naši kreditori počnu da zahtevaju više kamatne stope kao kompenzaciju za rizik koji preuzimaju kupovinom obveznica ovoliko rasipničke zemlje?
Prema Stajnovom zakonu – nazvanom po Herbu Stajnu, predsedavajućem Saveta ekonomskih savetnika – ako nešto ne može da traje večno, zaustaviće se.
Ili Herb Stajn nije bio u pravu, a mi možemo zauvek da trošimo pozajmljeni novac?
Osvrnimo se na motore budžetske potrošnje koji su uzrokovali bilionske deficite i pre koronavirusa.
Ogromna generacija bejbi-bumera, rođena između 1946. i 1964, samo je dopola penzionisana i još uvek milioni njenih pripadnika svake godine ispunjavaju normu od 65/66 godina i tako stiču penzionerski status.
To znači da će izdaci na njihovu socijalnu sigurnost i zdravstveno osiguranje nastaviti da rastu iz godine u godinu. Isto vredi i za Mediked, odnosno zdravstveno osiguranje za siromašne, koje predstavlja drug najveći izdatak u budžetu.
Sa nezaposlenošću većom od osam procenata, i na druge socijalne programe iz ere Velikog društva – socijalna pomoć, stanovanje, obrazovanje, ishrana – koji datiraju od pre
pola veka otpadaće veliki deo našeg budžeta, i teško da će on početi da se smanjuje.
Kamate na dug, kako američki državni dug raste i postaje rizičniji, takođe će verovatno ići samo u jednom smeru – nagore.
Izdaci na odbranu?
A to nas dovodi do druge velike stavke u budžetu – troškova za nacionalnu odbranu.
