Home POGLEDI JEZIVO SVEDOČENJE MAJORA OZNE: „KADA SMO ZAUZELI DEDINJE, STRELJALI SMO DESETAK HILJADA...

JEZIVO SVEDOČENJE MAJORA OZNE: „KADA SMO ZAUZELI DEDINJE, STRELJALI SMO DESETAK HILJADA LJUDI! A ONDA, ODJEDNOM…“

1120
0
SHARE

Prenosimo vam odlomak iz intervjua Milana Trešnjića, majora OZNE i nekadašnjeg generalnog konzula SFRJ u Štutgartu.

Dobio sam zadatak da u Beograd uđem sa ruskim jedinicama i da zauzmem sedište XII kvarta na Dedinju i da otpočnem uspostavljanje narodne vlasti prikupljanje podataka o držanju stanovništva za vreme okupacije, hapšenje saradnika okupatora i pripadnika zaostalih jedinica Nedićeve garde i žandarmerije.
Kako su građani Dedinja dočekali oslobodioce?

Na Dedinju su se još uvek vodile borbe po kućama. Nemci su se povlačili prema Senjaku, a od Bežanijske kose je delovala artiljerija. Rusi su postavili bateriju kaćuša na jednoj poljani pored restorana “Dedinje”, u blizini današnjeg Bulevara mira. Pucalo je sa svih

strana i odjednom se u brisanom prostoru kod Železničke bolnice pojavljuje jedan biciklista s francuskom kapom. Pokazuje niz Rumunsku ulicu i viče da se Nemci povlače tim pravcem i da ih se mnogo krije po vilama. Bio je to princ Đorđe Karađorđević.

A kakav je bio doček dedinjskih buržuja?

Većina ih je pobegla s okupatorom ili se krila u podrumima. Jedini stanovnik Dedinja bio je čuveni pesnik Lazarević, inače diplomata u vreme Kraljevine. Pomogao mi je kao novom upravniku Dedinjskog kvarta.

Kako?

Govorio mi je ko je bio saradnik okupatora na Dedinju, šta bi mi kao Ozna, trebalo da činimo, koga da hvatamo, a koga da ne diramo. To je bio jedan fini gospodin, sećam se, izašao je pred nas u kućnom kaputu, kakao boje.

Odveo me je u svoju kuću, počastio me, pokazao mi je svoju ogromnu biblioteku i pozvao da dođem, kad budem imao vremena da razgovaramo.

Da li su drugi građani sarađivali sa Oznom?

Naravno, pa na osnovu čega smo pohapsili tolike ljude. Ja sam tada prvi put video Beograd. Moja kancelarija je uvek bila puna naroda spremnog na saradnju.

Kako ste se Vi, kao mladi Ličanin, osećali na Dedinju?

Zakleo sam se još kao skojevac, kad dođem u Beograd i upadnem u ove vile eksploatatora, krvopija radničke klase i poštenih ljudi, da ću pronaći najluksuzniju vilu nekog buržuja, uskočiti u nju, potražiti najluksuzniji krevet i sa čizmama svojim partizanskim i ličkim blatom na njima – leći i prespavati. Tako se i desilo. Upao sam te

prve noći u vilu Tasića, preko puta čuvene restauracije “Dedinje”. A u toj vili su stanovali nemački pukovnici, koji su bezglavo pobegli. U rerni su još cvrčale, nedopečene, ćurke i guske. E tu smo prenoćili, uz obilatu večeru, dobro vino, escajg, ma svašta.

Promenim svoj partizanski veš, obučem čistu košulju, čarape, nisam naravno promenio svoju uniformu, koja je bila nezamenljiva, ali sve što sam mogao promeniti, ja sam promenio. Nismo mi u partizanima patili od suvišnog pribora. Meni je bila dovoljna kašika, viljuška, naravno nož i to je bilo sve; malo soli da imaš i eventualno da nosiš sa sobom rezervnu košulju i gaće. To je meni i mojoj grupi oficira bila najbolja večera u životu. I ja ispunih sebi obećanje i u čizmama legoh u krevet sa baldahinom. To je bila divna stvar.

Koliko je ljudi streljano u Lisičijem potoku?

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here