Poredeći poruke koje su dvojica glavnih kandidata za predsednika Sjedinjenih Američkih Država poslala urbi et orbi povodom 4. jula, američkog Dana nezavisnosti, javnosti se nudi izbor između Trampovog nekritičkog ultrapatriotizma bez pardona i Bajdenove naizgled trezvene samokritičnosti.
Dok je Tramp u podnožju čuvenog Maunt Rašmora, ispod u steni isklesanih glava Vašingtona, DŽefersona, Teodora Ruzvelta i Linkolna, poslao nedvosmislenu poruku američkog samopouzdanja i samoljublja (”skupili smo se da bi najavili najvažniji dan u istoriji svih nacija”), Bajden je poručio da SAD ”nikad nisu ispunile” ideal koji čini srž američke Deklaracije o nezavisnosti – ”da su svi ljudi stvoreni jednaki” i da zemlji tek predstoji zadatak da ga ispuni.
I šta bi sad, npr. neko ko se tek probudio iz 50-godišnjeg sna, pomislio?
Da je Tramp opasan narcis a Bajden skroman, dobronameran čovek s kojim se može razgovarati?
Sve bi to bilo lepo kad ne bismo znali da je Tramp prvi američki predsednik od DŽimija Kartera koji nije započeo neki novi rat – mada je jasno da je daleko od toga da je pacifista – dok je Bajden bio jedan od glavnih zagovornika američke agresije na SRJ i Irak, a bio je i potpredsednik u administraciji nobelovca Baraka Obame, za vreme koje su SAD bile neprekidno u ratu, tj. duže nego za vreme bilo čijeg predsednikovanja u američkoj istoriji.
S druge strane, Trampovo veličanje američke demokratije, ideala, i nezavisnosti u brdima Južne Dakote – a dan kasnije i ispred Bele Kuće – ne sprečava ga da u isto vreme zagovara agresivnu politiku prema kineskim naporima da reintegriše Hong Kong, koji je nasilno otrgnut od Kine 1842. od strane Velike Britanije na kraju Prvog opijumskog rata, započetog da bi se Kinezi primorali da uvoze tu razornu drogu koja je upropastila milione njenih građana. Kao što ga ne sprečava da ne produžava ili istupa iz preostalih sporazuma sa Rusijom o kontroli naoružanja, dovodeći u pitanje globalnu stratešku ravnotežu teškom mukom izgrađenu tokom Hladnog rata.
Mnogi su se sigurno obradovali Trampovoj praktičnoj objavi rata ”ekstremno levom fašizmu” i ”levičarskoj kulturnoj revoluciji” koja na silu pokušava da nametne političku korektnost, bespogovorno prihvatanje njenih mantri i mržnju prema sopstvenoj istoriji, pod pretnjom gubitka posla, krivičnog gonjenja i društvene marginalizacije. Svako ko je, bilo gde u svetu, osetio i deo čari soroševskog totalitarnog ”humanizma” ne može a da tako nešto ne pozdravi.
Međutim, vredi podsetiti i na to da su Maunt Rašmor i čitava Crna brda pripadali plemenu Lakota Sijuksa (u SAD se izgovara ”Su” – prim. aut.), i da je ta zemlja od njih bukvalno oteta. O tome je 2012. detaljno izvestio Specijalni izvestilac Saveta za ljudska prava UN, DŽejms Anaja, u izveštaju o položaju domorodačkih naroda u SAD.
Tu se, između ostalog, navodi da je američka vlada 1877. prekršila sporazum iz 1868. i nacionalizovala plemensku zemlju kada je zlato pronađeno u Crnim brdima, da je zemlja zagađena usled intenzivnog kopanja zlata i uranijuma kao i eksploatacije nafte i gasa, zbog čega je došlo do porasta obolelih od raka u širem regionu, da se plemenska deca nasilno uzimaju od roditelja, da se ne poštuju prava domorodaca u skladu sa američkim zakonima, itd., a nisu izostale ni optužbe za ”genocid” koji je sprovela ili sprovodi američka vlada.
