U glavnom gradu Srbije Beogradu u utorak veče izbili su spontani protesti pošto je predsednik Vučić najavio ponovno zatvaranje grada i policijski čas predstojećeg vikenda, uz moguće ponovno proširenje istog režima na čitavu zemlju.
Mase su pobesnele jer je vlast poslednjih nedelja srazmerno blago reagovala na epidemiju, ne prisiljavajući građane ni na kakve mere, prepuštajući im da sami snose odgovornost za svoje ponašanje.
To je sad ukinula ista ona vlada koja je govorila ljudima da nema ozbiljnijeg rizika od drugog talasa virusa za vreme izbora prošlog meseca, koji su Srbiju pretvorili u jednopartijsku državu koja može poslužiti svakojakim namerama i svrhama.
Očigledno je da je povećan broj zaraženih posledica toga što vlast krizu nije shvatila ozbiljno i što je prerano popustila mere, odbijajući da odloži izbore, kako su neki ranije zahtevali.
To je utoliko više razbesnelo narod jer ga vlast kažnjava zbog nečeg što je uradila sama i u svom interesu – da bi dobila nadmoćnu većinu.
Na stranu je li virus zaista toliko smrtonosan kako su navodili ljude da veruju na početku pandemije – on služi za političku zloupotrebu, upravo kako su se mnogi i pribojavali.
U ovom slučaju, izgleda da je zatvaranje bilo ukinuto pred izbore da bi se ljudi naveli da glasaju za vladajuću stranku kako bi stekla nadmoćnu većinu u skupštini, što bi se sad moglo zloupotrebiti u geopolitičkom pogledu.
Konkretno, naveliko je prisutna sumnja da predsednik Vučić namerava da preda zakonitu srpsku tapiju na istorijsku kolevku svoje civilizacije, pokrajinu Kosovo i Metohiju, trenutno pod okupacijom NATO-a.
Pošto je na proteklim izborima potpuna kontrola njegove stranke nad celom zemljom stekla „demokratsku legitimaciju“, rodoljubi se pribojavaju da će on to iskoristiti kao pokriće da ima „mandat naroda“ da „reši“ problem na „najpragmatičniji“ način.
Takvo razmišljanje navodi i na sumnju da je skandalozno drugo zatvaranje možda čak i odvraćanje pažnje radi skretanja sveprisutnog besa povodom takvog scenarija i njegovog
usmeravanja prema virusu, ili čak možda i prikazivanje onih koji dolaze da protestuju protiv „progresa“ koji Vučić čini na tom polju kao da su pod uticajem „ultranacionalista“ i da „ugrožavaju živote ljudi“ u svetlu epidemiološke situacije u zemlji.
Društveno-politička laboratorija
Navedene teorije dovoljno su verodostojne da bi ih iole objektivniji posmatrač tek tako odbacio.
Iza vladine odluke, međutim, mogao bi stajati znatno zlokobniji poriv, koji nema nikakve veze s unutrašnjopolitičkim pitanjima.
Pre deluje da bi razlog mogla biti želja evrofilnog vođe da ponovi istorijsku patnju svog naroda ponovo ga pretvarajući u pokusnog kunića da bi se umilio svojim zapadnim saveznicima.
U prošlosti su bivšu Jugoslaviju, a naročito njen ključni teritorijalni deo Srbiju, inostrane sile zloupotrebljavale radi ispitivanja novih instrumenata društveno-političke kontrole, pre nego bi pristupili njihovom „usavršavanju“ i potonjem izvozu u ceo svet.
To je počelo osamdesetih godina prošlog veka, kad je Jugoslavija potpala pod dužničko ropstvo međunarodnih kreditora, što je vodilo merama stezanja kaiša, koje su na posletku rezultirale krvavim slomom.
Usledile su „humanitarna intervencija“ NATO-a 1999, Obojena revolucija 2000, i protivpravna secesija Kosova.
Preko Srbije u čitav svet
Svi pomenuti modeli izvezeni su u ceo svet, da bi danas važili kao univerzalni. Spolja podsticano samouništenje Jugoslavije po nacionalnim i verskim šavovima bilo je toliko upečatljivo da se ponavljanje tog procesa drugde u svetu naziva „balkanizacijom“.
Nastavilo se i s takozvanim „humanitarnim intervencijama“, uništavajući između ostalog čak i jednu Libijsku džamahiriju.
