Zagrebački Jutarnji list objavio je tekst pod naslovom “Opozicija nestala! Ovako nešto nije uspelo ni Miloševiću, ali Vučića ipak jedna stvar treba brinuti” u kome se objašnjava kako je Aleksandar Vučić uspeo da osvoji 189 poslaničkih mesta u srpskom parlamentu od ukupno 250 i kako je uspeo da potuče opozicione partije.
Međutim Jutarnji analizira i zašto je ovakav rezultat preveliko breme za Srbiju na međunarodnoj sceni i u odnosu sa Evropskom unijom.
Jutarnji na početku teksta navodi da se na izborima u Srbiji dogodilo ono što se predviđalo i očekivalo da je – Aleksandar Vučić osvojio uznemirujućih 62,6 posto ili 189 mesta u Skupštini (od ukupno 250), u koju su propuštene još dve stranke SPS – Ivice Dačića i SPAS bivšeg vaterpolo asa Aleksandra Šapića, koje su prema pisanju novinara dobile mrvice, a i onako su označene i kao Vučićeva produžena ruka. Kako navodi Jutarnji list Dačićevi “promiloševićevi nazovisocijalisti” imaće 32 mesta, a Šapić 11.
Iako predsednik Srbije, koji je već nekoliko puta najavljivao svoj odlazak sa mesta šefa naprednjaka, svojoj je stranci doneo glasove sam. Konačno, i lista se zvala “Aleksandar Vučić za našu decu” (!?), a SNS je tu samo statirao, parazitirao uz logističku pomoć u toj potpuno personaliziranoj i autoritarnoj kampanji. Rezultati su pokazali da u Srbiji više nema pluralizma, čak ni dekorativne opozicije, nego samo Vučić sa svojim patetičnim mučeništvom i slikom sebe u centru “vascele” srpske istorije.
Danas je Srbija nešto između Orbana, Kačinjskog i Putina. Ovakvu kontrolu političkog života u Srbiji nije imao ni Slobodan Milošević na vrhuncu svoje ratne moći. U Srbiji je zavladala fantomska demokratija, to čak nije ni dekorativna demokratija putinovog tipa. Srbija nema više opoziciju jer, začudo, ovi izbori dodatno su pokazali da je Srbija potpuno zapala u političko crnilo, na vidiku nema nikakve ni centrističke, ni građanske, ni liberalne, a posebno ne leve alternative (ona je još sa Miloševićem pala, a sada ju je Vučić potpuno devastirao).
Naime, čak je ta, vidljiva opozicija nacionalistička, ali Vučić je ionako zaposeo celi taj spektar. Osim toga, bojkot je doživeo potpuni fijasko jer bio polovičan i neorganizovan i samo je Vučiću išao naruku.
Opozicija je bila razjedinjena i usitnjena, a Vučić ih je dodatno podelio svojom veoma lukavom tehnološkom igrom – naime, njegovi mediji davali su prednost nekim opozicionim strankama, najavljujući da
“istraživanja” pokazuju kako mogu do Skupštine (poput PSG-a kontroverznog Sergeja Trifunovića) i da su se oni upecali na udicu i ostali izvan čak i tog mizernog praga od 3 posto dok je, na primer, Čedomir Jovanović, nekadašnja zvezda srpskog političkog života iz neposrednog postmiloševićevskog doba, dobio glasovae na nivou statističke greške, a nisu prošli ni vojvođanski građanski lideri poput Nenada Čanka.
Potpuno su izgaženi. Da stvar za njih bude još poraznija, Pokretu obnove kraljevine Srbije, dakle monarhistima, nedostajala je tek koja hiljada glasova da se proguraju u Skupštinu, a dobili su manje od 3 posto, što je više nego pola građanske opozicije zajedno. Stoga je legitimno pitanje što se to dogodilo ili se događa sa srpskim društvom na početku treće dekade 21. veka!?
