“Struka” kaže da pandemija postepeno slabi. Sada se odlično vidi da mnogi od početka nastoje da je iskoriste za svoje ciljeve.
Vlasti u Crnoj Gori, pod izgovorom javnog zdravlja, hapse vladike, sveštenike i prebijaju verni narod.
Na Kosovu i Metohiji, usred pandemije, juriša se na Srbe, spaljuje i pljačka njihova imovina.
U prestonicama velikih sila, u Beogradu i Prištini, ubrzavaju se pregovori o «razgraničenju» i konačnoj predaji Kosova i Metohije u ruke albanskih šovinista.
Od razbijanja Jugoslavije, Kosovo i položaj Srba u susednim zemljama predstavljaju najteža iskušenja za svaku vlast u Beogradu. Današnji predsednik i vlada Republike Srbije, kako izgleda, u odnosima sa Republikom Srpskom postižu dobre rezultate. NJihova politika prema Kosovu i Metohiji i Crnoj Gori, međutim, vodi ka rasparčavanju Srbije i ka ugrožavanju biološkog opstanka srpskog naroda.
Utamničenje vladike budimljansko-nikšićkog Joanikija i osam nikšićkih sveštenika, hapšenja i prebijanja Srba u Crnoj Gori nisu naišli na osmišljen, plodotvoran odgovor Beograda. Nekoliko izjava, koje su tim povodom date, zvučale su iznuđeno i zbunjeno.
Ne izgleda da su povučeni bilo kakvi tajni ili javni potezi.
Ako je suditi po tome kako se Srbija držala do sada, naročito u «aferi državni udar» iz 2016, naše vlasti mogle bi da ostave Srpsku crkvu i njene vernike u Crnoj Gori na milost i nemilost progonitelja.
Primeri Izraela i Jermenije pokazuju da postoje načini na koje matica može da zaštiti sunarodnike van svojih granica. Srbi, međutim, za razliku od Jevreja i Jermena, i dalje izbegavaju da se suoče sa pretrpljenim genocidom, tom najvažnijom temom svoje istorije. Izlivi mržnje u crnogorskim medijima i javnosti iznova otvaraju to pitanje.
Beograd još ne razume ni NDH, ni «Oluju», a već mora da se suoči sa zlom u Crnoj Gori. Simboli, javni diskurs i kulturna politika te zemlje nepogrešivo je vezuju za tradicije
Nezavisne Države Crne Gore i crnogorskih ustaša Sekule Drljevića i Savića Markovića Štedimlije. Izrazito prohrvatsku politiku u Crnoj Gori nastavio je i Tito, samo zamenivši crnu crvenom bojom, uz pomoć Meštrovića, Štedimlije, Milatovića, Đuranovića i sličnih ljubitelja srpskog roda i imena.
NJihov legitimni potomak danas je Milo Đukanović.
Marko Perković Tompson na državnoj televiziji Crne Gore, na Dan pobede nad fašizmom, bio je slučajnost koliko i prisustvo crnogorskih zvaničnika na proslavi «Oluje».
Hrvatske zastave vijorile su se na cetinjskim ulicama, u noći proslave nezavisnosti od sebe i zavisnosti od SAD, Vatikana i Hrvatske.
Pitanje Kosova i Metohije je, međutim, veće i odsudnije. Bez Kosovskog zaveta ne bi bilo ni Crne Gore, ni Srbije, ni Republike Srpske.
«Razgraničenje», koje se danas ukazuje kao politika Beograda, u stvari znači korekciju «granice» između Srbije i «Kosova». Reč je o razgraničenju sa preko 100.000 naših građana, sa najvećim svetinjama, ogromnim rudnim bogatstvima, ustavom i zakonima.
Bilo bi to «razgraničenje» sa razumom, iskustvom i moralom. Na taj način mi bismo omogućili rasparčavanje Srbije i stvaranje Velike Albanije. Izazvali bismo nove krize i ratove i svojim potomcima ukinuli svako pravo na budućnost.
Za vreme pandemije, međutim, složile su se kockice «razgraničenja». U februaru 2018. na ovom mestu pisao sam da je to, po svemu sudeći, politika predsednika Srbije,
Aleksandra Vučića. U jednom trenutku izgledalo je da je ova ideja propala, sve do prvih dana marta 2020. i sastanka predsednika Srbije i „Kosova“ u Vašingtonu.
