Home POGLEDI ISTINITA PRIČA UKLETOG SRBINA: KADA MI JE VRAČARA PROREKLA SUDBINU, POSTAO SAM...

ISTINITA PRIČA UKLETOG SRBINA: KADA MI JE VRAČARA PROREKLA SUDBINU, POSTAO SAM PROKLET!

693
0
SHARE

Kada je krenula sa pričom, meni se, možda je to blago rečeno, zaledila mi se krv u žilama. Iako sam rođen i rastao dalkeo od Sarajeva, prvo što mi je rekla jeste kako mi se zovu roditelji, priča ovaj muškarac.

Bile su to jako ružna vremena po mene. Doduše, ni ona prethodna nisu bila bolja. Nakon završene vojne škole, pomovisali su nas i pre planiranog vremena i rasporedilili na dužnosti.

Jedan, drugi, treći rat. Ranjavanja, zarobljavanja, mnogo krvi sam se nagledao, a u ratu čovek nije više čovek, barem ne onakav kakav bi trebao biti. Svašta se je dešavalo, gubio sam najbolje prijatelje.

Nama starešinama, barem većini od nas, deca koja su služila kod nas su bila naša deca. Mi smo im bili i očevi i majke. I oni su bili naši sinovi. Tako smo ih osećali i tako se prema njima odnosili, barem većina nas. E, mislim da vam ovde ne trebam pričati o tome kako se oseća roditelj koji izubi dete. A možete li zamisliti kako se oseća roditelj koji izgubi puno dece?

Nakon poslednjeg rata ostao sam u vojsci još pola godine i nakon toliko godina odlučio se da skinem uniformu. Politika je previše ušla u vojsku i ja tu jednostavno nakon svega nisam nalazio. To nije više bila ona vojska kakva je bila.

Napustio vojsku, sa ženom i dvoje sitne dece odemo u jednu stranu državu, kod njene majke. U početku to krene kako treba, ali, nakon izvesnog vremena, obostranom krivicom mi se rastavimo. Rastava, razvod je jako mučna i teška stvar. Ko ju je prošao zna o čemu govorim.

Nastavim ja da živim sam, žena sa decom.

Tamo gde sam živeo, tzv. tabak, nije radio nedeljom, pa sam ja ustalio običaj da odem do onog kod opštine, koji je bio udaljen desetinu minuta pešačenja i tamo kupim cigarete, naše novine, sednem i popijem kafu, prelistam novine i nazad u stan.Pre nego što nastavim priču, smatram za potrebno i da vam kažem i ovo.

Kršten jesam, oduveke se slavile slave u mojoj roditeljskoj kući, vodili su me kao dete u crkvu o velikim praznicima, ali ja nikada nisam bio posebno verujući.

Verovatno i zbog toga što me je bivša JNA vaspitavala u jednom drugom smislu, a i kasnije kada su svi „srbovali“ meni je bio prevashodni cilj da sačuvam svoje ljude i

naravno sebe. Ono, nekada kreneš da razmišljaš o tome šta i kako te u određenoj situaciji spaslo sigurne smrti, tebe ili tvoje ljude, ali, nikada ne ulaziš u to da je to upravo Gospod…

E dakle tog junskog dana, u nedelju, kao po običaju krenem po cigarete. Ulice poluprazne. Sa ove strane ulice gde ja idem skoro nema nikoga, u susret mi ide jedna tamnoputa žena. Kada je prišla, priča nešto na jako lošem engleskom, kako nema šta da jedu ona i njena deca. Prosjaka ima tamo puno, veliki je to grad, ogroman. Verovatno da bih prošao pored nje bez i jedne reči da nisam video da u ispruženoj ruci drži razglednicu Sarajeva.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here