Mnogi ljudi iz Srbije tokom devedesetih godina otišli su trbuhom za kruhom u inostranstvo. Među njima je Dragan Perić (47) iz okoline Lazarevca koji je 1999. godine otišao u Čikago kod rođaka i tamo ostao sve do prošle godine kada se sa suprugom vratio u Srbiju.
Ovaj srpski gastarbajter za MONDO je otkrio svoju životnu priču, kako žive Srbi u ovoj prekookeanskoj zemlji, koliko novca zarađuju, da li se međusobno druže, šta misle o onima koji su ostali u Srbiji i zbog čega se na kraju ipak vratio u rodnu zemlju.
KAKAV JE ŽIVOT U ČIKAGU?
Prema rečima Dragana Perića Pitera, život u Čikagu u početku je izgledao kao „život na drugoj planeti“. Otišao je kod rođaka i planirao da u Americi ostane svega nekoliko godina, dok ne zaradi dovoljno novca i vrati se u Srbiju.
„Čim sam došao zaposlio sam se u fabrici u kojoj sam radio fizičke poslove, dok su mi kolege uglavnom bili doseljenici iz raznih zemalja. Pošto je plata bila mala i troškovi veliki, ‘ušemio’ sam se, kradenu robu iz fabrike dostavljao našim ljudima koji su je prodavali i zarađivao malo više. Ne ponosim se tim periodom, snalazio sam se kako sam znao i umeo. Nakon toga sam se zaposlio u automehaničarskoj radnji u predgrađu, pošto sam u tom poslu imao iskustva. Tada je krenuo pravi život u Americi“, kaže Dragan Perić, koji je kasnije dobio nadimak Piter.
Kako objašnjava, ljudi koji su ga zaposlili bili su Srbi poreklom iz Mladenovca. Kada je stekao stabilnost u poslu, oženio se dugogodišnjom devojkom koja je došla iz Srbije.
„Nakon nekoliko godina kupili smo pravu porodičnu kuću od 100 kvadrata sa dvorištem,
koju smo skoro otplatili. To je deo Čikaga gde se živi veliki deo Srba, poput našeg kvarta. U tom delu grada postoji nekoliko prodavnica u kojima rade naši ljudi, prodaju našu hranu i popularne proizviode, od slatkiša i keksa, do kajmaka i suhomesnatog. U gotovo svim kućama gledaju se srpski televizijski kanali, peče se gibanica, pravi se roštilj u dvorištu, pije se rakija. Zbog toga nam jeste bilo lakše da živimo tamo, ali s druge strane, nikada se nismo u potpunosti prilagodili životu u Americi“ priča ovaj gastarbajter.
Supruga je radila kao zubni tehničar, dok je “Piter” nakon 10 godina otvorio sopstvenu automehaničarsku radnju.
„Tamo se zarađuje bolje, može da se uštedi novac i pošalje porodici u Srbiji. Ipak, duplo
više se radi i troškovi su ogromni. Tamo svi uglavnom rade po dva posla, ne troše novac na kafiće i izlaske, pošto tamo toga praktično nema. Jednom nedeljno se ode u restoran i to je to. Imali smo uvek dovoljno novca za putovanje, letovanja na dalekim destinacijama, automobil i lep život. Ipak, najveći deo novca potrošio se na naše dve ćerke, koje su se tamo školovale. Takođe, ulagali smo u kuću u Srbiji, u koju smo uvek planirali da se vratimo“,kaže on.
Zbog posla se porodica viđa uglavnom uveče, naročito zbog toga što se Čikago ne smatra bezbednim gradom u noćnim satima, kaže Perić.
