Home ŽIVOT „ČAK MI NEDOSTAJE I KOMŠINICA KOJU NISAM PODNOSILA“ NAPUSTILI SU SRBIJU ZA...

„ČAK MI NEDOSTAJE I KOMŠINICA KOJU NISAM PODNOSILA“ NAPUSTILI SU SRBIJU ZA BOLJIM ŽIVOTOM, NA JEDNO NISU RAČUNALI, A TO IH UBIJA

109
0
SHARE

„Dođeš u prazan stan. Sačeka te tišina. U tuđini si. Među brojnim ljudima, a sam. Umoran da bi spremio hranu. Radiš, spavaš i ponekad jedeš. I fali ti zagrljaj. Neko da pita kako si. I najlakše bi bilo plakati. Ali ne. Mazge stisnu zube i osmehnu se. Sutra je novi dan za borbu“.

Ovako u nekoliko rečenica izgleda borba sa samim sobom nekoga ko je otišao preko u potrazi za boljim životom. U onom delu dana između posla i sna kada ti „sve fali“.

A na ovo niko ne računa dok još u Srbiji kalkuliše koliko bi tamo preko bolje živeo, koliko je veća plata i sistem funkcioniše, sve dok preko i ne ode.

Ovim tvitom, potpuno svesna situacije u kojoj se nalazi, pokrenula je i druge ljude da pokažu empatiju i upute joj lepe želje.

„Budi jaka. Znam. I ja sam u tuđini“.

„Razumem te. Moramo biti jake za sve, da sam ti bliže zagrlila bih te…“

I dok nam se većina poznanika koji su napustili Srbiju u potrazi za boljim životom smeši sa društvenih mreži, verujemo da su dobro postupili i da je njihov život zaista bolji, malo je onih koji će na ovaj način otvoriti dušu i priznati da su ipak sami i često tužni.

Neki su i pored dobre zarade i boljeg života, bar u onom finansijskom smislu, tako, ipak odlučili da se vrate. Svoju priče i razlog povratka iz Nemačke podelio je sa „Blicem“ Subotičanin koji „nije mogao više biti sam u četiri zida“.

– Istina je. Zato sam se vratio i za sada ne planiram da ponovo okušavam sreću u inostranstvu. Čudno je to, zato što sam otišao sa obezbeđenim radnim mestom i tamo imam prijatelje.

Verujte da to ipak nekada nije dovoljno da bi bio srećan kao što sam sada. Osećao sam se izolovano i loše – kaže Nikola iz Subotice.

Nikolini problemi su počeli kada se pokazalo da mu posao ne odgovora, a dokumentacija koju je imao nije mogla da mu obezbedi bolje radon mesto.

– Imao sam kakav-takav društveni život i tamo su bili uz mene moji ljudi koji su mi puno pomogli i trudili su se da mi ništa ne nedostaje. Ali, oni imaju svoje porodice i rade non–stop.

Kada bih otišao sam u stan, među četiri zida, bacao sam pogled u nazad, pitao se šta sam postigao, a stalno mi je u glavi bilo da sam sam. Dani su prolazili tako i to me je dovelo do letargije, a onda je sve počelo da me vuče nazad. Sasekao sam sve i vratio se – kaže Subotičanin.

Ne kaje se što se vratio i veruje da bi čak i da je imao posao kakav je želeo duže od pet godina ne bi mogao da bude u drugoj državi.

– Navikao sam da živim punim plućima, a tamo se ne može tako živeti. Čak ni domicijalno stanovništvo ne živi tako, a kamoli stranci. Svi su zatvoreni. Stranci su naravno dobrodošli, ali svi u dubini duše znamo da nismo. Na kraju ih pročitaš – zaključio je Nikola.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here