Francuska, kao jedina nuklearna sila u EU sa ozbiljnom armijom i stalnim mestom u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, brinula se za spoljnu i odbrambenu politiku.
Od početka ruske specijalne operacije u Ukrajini ova idealna simbioza dobila je radikalni zaokret. Zbog ukrajinske krize, Nemačka ima dva strahovita problema. Prvo, njihov model rasta je ugrožen zbog sankcija Rusiji i prekidom snabdevanja ruskim gasom koji je dugo funkcionisao kao kamen temeljac njihove ekonomije.
Drugi problem je činjenica da nije Francuska ta koja Evropu štiti od spoljnih pretnji nego NATO. Nemci sada shvataju da Evropi hitno treba bezbednosna i odbrambena politika i da se u pogledu odbrane ne mogu osloniti na Francusku.
Francuski predsednik Emanuel Makron ima zanimljive ideje o evropskoj „strateškoj autonomiji“, ali je nejasan u tome šta to konkretno znači i pod čijim vođstvom bi ona trebalo da se oblikuje.
Zbog toga je novi prioritet nemačkog kancelara Olafa Šolca poboljšanje odnosa sa Vašingtonom. Šolc sve karte baca na atlantsku solidarnost iako je dobro svestan činjenice da nisu Ukrajina ili Evropa te koje kreatore politike u Vašingtonu drže budnim, nego – Kina.
Francuska se zbog toga oseća omalovaženo. Ukrajinska kriza je pokazala, između ostalog, njena brojna ograničenja. Kao što je napisao francuski kolumnista Luk de Baroše: „Makron jedva da je uspeo da pošalje 15 tenkova u Ukrajinu“. Posledica toga je da je Berlin pod paljbom pariskih frustracija. Zašto je Berlin ove godine naručio američke borbene avione F-35, a ne francuske rafale? Zašto je Šolc putovao u Kinu? Zašto Berlin sada menja paradigmu, a godinama nisu odgovarali na Makronove inicijative?
Rešenje – evropska vojska?
Činjenica da Nemačka iznenada preduzima jednostrane inicijative bez koordinacije s Francuskom remeti osetljivu ravnotežu između Pariza i Berlina.
Oni oprezniji gledaju u istoriju. I u prošlosti su velike geopolitičke promene isprovocirale francusko-nemačke ratove.
Lideri su svojevremeno rešili ta trvenja iskorakom u evropske integracije. To se dogodilo, na primer, nakon pada Berlinskog zida 1989. godine kada su se Istočna i Zapadna nemačka ujedinile, a Francuska se iznenada suočila s prevelikim partnerom.
Čelnici dve zemlje, Fransoa Miteran i Helmut Kol tada su uspeli da uvere 10 država članica EU da je potreban takozvani reset evropskog projekta . To resetovanje, između ostalog, dovelo je do stvaranja zajedničke evropske valute evra.
Neki Evropljani, svesni ovih istorijskih događaja, zagovaraju novo veliko resetovanje. Atali, na primer, predlaže rešavanje francusko – nemačkih briga evropeizacijom odbrane kontinenta.
EU je, međutim, sada puno veća nego 1989. godine. Da li će Makron i Šolc moći da se slože u vezi sa potrebom za jednim velikim evropskim projektom i pritom uvere 25 država članica u nužnost zajedničke odbrambene politike?
Ni Francuska ni Nemačka nisu više toliko premoćne u odnosu na ostatak evropske zajednice i to bi moglo da se pokaže kao veliki, nerešivi problem, preneo je „Jutarnji list“.
