Borci MiG-29 započeli su seriju napada na turski teretni brod s oružjem i fregatu turske mornarice. O tome postoje mnoge verzije: neki govore o „Putinovim sokolovima“, drugi o „Lukašenkovim jastrebovima“, a treći pričaju o srpskim pilotima za komandama migova.
Vojni eksperti upozoravaju da je reč o opasnoj igri i da neko pokušava da u libijsku klanicu uvuče našu zemlju!
– Nije probelm što je verovatnoća da su Srbi za komandama MiG 29 gotovo besmislena. Problem je što mediji o tome pišu, a naša zemlja ima mnogo iskustva sa takvim kampanjama! Svakom ataku na Srbiju prethodila je besomučna medijska priprema!
Tako je bilo devedesetih u BiH i Hrvatskoj. NATO agresiji prethodio je, takođe, medijski linč Beograda. Zato treba biti posebno obazriv prema pisanjima nekih medija da naši piloti učestvuju u borbama u Libiji i to protiv Turske – kaže jedan ekspert.
On dodaje da ne treba odbaciti ni mogućnost da se iza svega krije namera da se posvađaju Srbija i Turska, koje su poslednjih godina uspostavile blisku saradnju, pre svega na ekonomskom planu.
– To očigledno nekom smeta, mnogo je interesa da se sruše srpsko-turski odnosi, a posebno je do toga stalo nekim zemljama u regionu. Ne treba zaboraviti i da je trenutno u fokusu NATO, EU i SAD problem Kosova koji bi da reše na štetu Srbije. U svakom slučaju naša zemlja mora da odgovori na ovakve medijske nasrtaje – jasan izvor.
Kako god bilo transfer međunarodnog kontingenta plaćenika u Libiju je sve veći. Očigledno, u severnoj Africi započinje još jedan potpuni rat, u kom će ponovo učestvovati široka međunarodna koalicija.
Oko situacije u Libiji javlja se puno dezinformacija, ali pokušajmo da izdvojimo činjenice. Opšti kontekst građanskog rata zapada i istoka Libije mora se uzeti u obzir.
Na strani zvaničnog Tripolija i vlade Fajez al Saraja (PNS) su Turska i Katar. LNA Kalifa Haftara podržava široka međunarodna koalicija u koju su donekle uključeni Egipat, Ujedinjeni Arapski Emirati, Saudijska Arabija i Francuska. Uprkos priznavanju PNS-a od strane Kremlja, čini se da su simpatije ruskog rukovodstva na strani feldmaršala.
Pre više od godinu dana, LNA je pokušala da uredi blic-krig, odmah zauzevši Tripoli, ali se zaglavila. Glavni grad ja zadržan, štaviše, nakon zvaničnog poziva PNS-a, Ankara je prebacila svoje trupe i militante sa severa Sirije u Libiju.
Uz njihovu podršku i široku upotrebu turskih napadačkih bespilotnih letelica, vojska Kalife Haftara trpela je poraz za porazom, vraćajući se na istok.
Plemenski savezi se sada zaklinju na odanost vladi Fajez al Saraja. Sledeći cilj, Tripoli je nazvao napad na grad Tarhuna, važan centar za podršku snabdevanja LNA.
Feldmaršalu u pomoć doleću „nepoznati avioni“ ruske proizvodnje, borbeni avioni MiG-29 i, verovatno, bombarderi Su-24. Borbeni avioni nemaju identifikacione oznake, a njihovi piloti tvrdoglavo ćute u vazduhu, tako da je još uvek teško utvrditi njihovo poreklo.
O tome postoje mnoge verzije: neki govore o „Putinovim sokolovima“, drugi o „Lukašenkovim jastrebovima“, a treći pričaju o srpskim pilotima za kontrolnim tablama.
Najvažnije nije gde, već zašto su stigli. Na primer, pojedini stručnjaci veruje da MiG-29 mora da „prizemlji“ turske UAV-ove da bi smanjio ofanzivni potencijal PNS-a.
