Rat je počeo. Azerbejdžan je napao Jermeniju duž cele linije kontakta. Kao i uvek, sve se dogodilo prilično neočekivano za dve susedne države, ali mislim da je naša obaveštajna služba imala informacije u vezi sa pripremama za ovaj rat.
Ovaj rat se pripremao najmanje dve godine. Azerbejdžan su obučavali turski specijalci.
Ne gledam na ove vojne akcije kao na bitku za Karabah. Karabah je u ovom slučaju sporedan.
Ovo je Erdoganov rat protiv Rusije za Kavkaz. Ovo je „Casus belli“ (izgovor za rat) i način na koji gradimo odnose sa Turskom sada će nas skupo koštati, tvrdi ruski pukovnik Aleksandar Zilin.
Na šta mislim? Pogledajte izjave turskog lidera. Oštre su. Precizne su. U stvari, Erdogan je najavio da je Azerbejdžan resurs za postizanje njegovih određenih ciljeva. Ciljevi su globalni.
Želeo bih da kažem da je, bez obzira koliko se ovde šale na njegov račun, Erdogan danas jedan od najefikasnijih političara i lidera.
Ciničan je, pronicljiv i on i njegovo veće mogu da predvide situacije. Ako jednostavno procenimo naše odnose sa Turskom pod Erdoganovom vlašću (kažem to sa osećajem izvesne sramote), koristio nas je svuda, gde god je to bilo moguće.
Trudili smo se da izgradimo nuklearku, postavili smo cevovode, otvorili smo mu tržište i tako dalje. Danas, nakon ogromnih troškova za izgradnju tih gasovoda i naftovoda, isporuka je zaustavljena.
Svuda trpimo gubitke. Štaviše, ovaj rat, koji je Azerbejdžan pokrenuo pod pritiskom Turske, izuzetno je opasan za Rusiju.
Mi smo multinacionalna država i dok svi analiziraju da li je Karabah okupirana, ili ne-okupirana teritorija, opasnost dolazi sa turske strane.
Otuda Azerbejdžan, kao arena i resurs, takođe postaje naš strateški neprijatelj. Azerbejdžan nije partner. Nemamo nijednog partnera. Imamo ili one koji su potrošači ili neprijatelji. Tako stoji situacija u 21. veku.
Reći danas da je moguće pomiriti se sa Alijevim putem nekih političkih konsultacija je besmisleno. Čovek se može pomiriti samo zauzimanjem čvrste pozicije.
Na primer, možemo iza zatvorenih vrata reći da na 72 sata zatvaramo sva azerbejdžanska preduzeća širom Rusije, počev od tržišta do svih tih prehrambenih gradova, i tako dalje i tako dalje.
Možemo da rešimo stvari sa Kurdima tako da u Turskoj bude udarnih talasa. Takođe imamo i druge resurse koje moramo primeniti da bismo zaustavili ovaj rat.
Situacija tamo je za nas katastrofalna. Na šta mislim? Obe strane sada osećaju krajnju međusobnu mržnju. To je svuda očigledno. Ako je, recimo, u Jermeniji ili Azerbejdžanu politika da se usadi mržnju prema susedu, onda čak i u Rusiji ista deca iz Azerbejdžana sebi dozvoljavaju da vode flagrantne akcije.
Pritisak se sve više povećava. Neko je situaciju predvideo na sledeći način. Neki čudni ljudi sa nekakvim karakterističnim akcentom namerno upadaju u školu. To je provokacija. To može učiniti bilo ko.
To mogu da urade momci iz Ukrajine. Dakle, ne daj Bože, u školi počinju da kolju decu iz Jermenije, ili decu iz Azerbejdžana. Recimo da je slučajno utvrđeno da tamo, u školi, uče deca jermenske ili azerbejdžanske dijaspore.
Šta Rusija treba da uradi kada se Kavkaz podigne, kada se podigne azerbejdžanska, ili jermenska dijaspora i sve se to pretvori u krvavu zbrku?
