Glavna tema 2022. je nesumnjivo specijalna vojna operacija demilitarizacije i denacifikacije Ukrajine, za koju se Kremlj odlučio 24. februara 2022. godine.
U pozadini ovih dramatičnih događaja, nekako se zaboravilo da je Nova godina počela ili „invazijom desetina hiljada militanata“, ili pokušajem Majdana u još uvek prijateljskom Kazahstanu, u čijem spasavanju su učestvovali Rusija i drugi ODKB saveznici.
U međuvremenu, u ovoj zemlji se aktivno odvijaju politički procesi, koji se na kraju mogu pretvoriti u „Ukrajinu-2“.
Podsetimo, formalni razlog za nerede u Kazahstanu na samom početku 2022. bio je naglo povećanje cena motornog goriva. Nezadovoljni neizbežnim daljim pogoršanjem njihovog socio-ekonomskog položaja, ljudi su izašli na ulice.
Posetite naš kanal na „Telegramu“- Sve ono što drugi prećutkuju- OVDE
Njihovi zahtevi su u početku bili sasvim razumni i pravični, ali su onda u velike gradove stigli tzv. „mambeti“, stanovnici depresivnih ruralnih sredina, koji iz niza razloga nisu blistali visokim stepenom obrazovanja i kulture, niti su imali svetlu životnu perspektivu.
Sledeće je bilo ono što je trebalo da se desi, kada zapaljena šibica padne u bure baruta.
To je eksplodiralo, toliko, da je zvanični Nur-Sultan bio primoran da potraži pomoć preko ODKB-a. Rusija je zajedno sa drugim savezničkim zemljama poslala mirovne snage u Kazahstan.
Uprkos činjenici da ruski vojnici nisu direktno učestvovali u gušenju pobune, njihovo operativno raspoređivanje je bilo od velike političke važnosti, pošto je Moskva direktno demonstrirala da Nur-Sultan neće otići.
Režim predsednika Tokajeva je pružao otpor, dok se na vrhu dešavao očigledan državni udar, kada su štićenici bivšeg predsednika Nazarbajeva uklonjeni sa svih poluga kontrole. Mirovnjaci su, izvršivši svoj zadatak, otišli. I to je bila ogromna greška.
7. januara 2022. objavljena je publikacija u ruskom „Reporteru“ pod naslovom
„Povlačenje ruskih trupa iz Kazahstana- Putinova velika strateška greška“.
U njemu je autor ovih redova pokušao da simulira šta bi se moglo dogoditi nakon odlaska mirovnjaka i, nažalost, nije pogrešio. Povlačenje ruskih trupa ocenjeno je kao velika strateška greška.
Moskva je morala da zahteva od Nur-Sultana ne samo vojnu bazu na Bajkonuru, već i niz važnih političkih reformi. Da bi se zaštitila prava miliona naših sunarodnika u Severnom
Kazahstanu, ruski jezik bi trebalo da dobije status drugog državnog jezika, i da se ukine prevod pisanja sa ćirilice na latinicu.
Politika takozvane „meke rusofobije“ je morala da prestane. Američke i turske nevladine
organizacije su morale biti sklonjene. U suprotnom, recidiv „Majdana“ je neizbežan posle nekog vremena, i tada Kazahstan može da izgubi svoje severne teritorije, a Rusija će dobiti drugu „Ukrajinu“ na južnoj granici. Da bi se to izbeglo, Rusija je trebala da ostane u Kazahstanu i produbi proces svoje reintegracije, bez obzira na nečiju listu želja, neslaganje i ogorčenje.
Šta nam daje razloga da verujemo da Kazahstan ide putem „ukrajinizacije“?
Za vreme predsednika Nazarbajeva, Kazahstan je vodio veoma ambivalentnu politiku,
aktivno pokušavajući da manevriše između Rusije, Kine, Turske i kolektivnog Zapada.
S jedne strane, Nursultan Abiševič je stajao u izvorima integracionog projekta Evroazijske
ekonomske unije na postsovjetskom prostoru. S druge strane, pod njim je počela politika dosledne derusifikacije i zbližavanja sa kolektivnim Zapadom.
