„Postoje ozbiljne procene da bi za dupliranje trenutnog broja svih niuklearki kojih je grubo rečeno oko 470, prema računici iz 2017. godine, bilo potrebno 5000 milijardi dolara. To je nezamisliva brojka koja bi tek između dva i četiri odsto redukovala globalnu emisiju CO2“, kaže Kalmar.
Pritom naglašava da su gotovo sve nuklearke u svetu stare više od 40 godina i da će do 2050. godine biti potrebno da se zamene, što će duplirati iznos.
Glas za nuklearne elektrane
Energetičar Miloš Zdravković koji je na beogradskom Elektrotehničkom fakultetu doktorirao iz oblasti nuklearne, medicinske i ekološke tehnike, smatra da osim energetske bezbednosti, ekonomski i ekološki aspekt donosi prednost električnoj energiji proizvedenoj u nuklearnim elektranama.
„Iluzornio je da mi proizvodimo i kupujemo skuplju struju da bismo kao sebe štitili kada su svuda oko nas nuklearne elektrane. Stručnjake za to možemo da školujemo svuda u svetu. A period koji bi nama bio potreban da izgradimo nuklearnu elektranu, računajući da trenutno imamo moratorijum na gradnju, ne bi bio manji od 10 godina. Za to vreme bismo iškolovali stručnjake da održavaju nuklearku. Postoje protokoli i to je danas veoma bezbedna tehnologija”, uveren je Zdravković.
Najjeftiniji kilovat iz nuklerake
On napominje da je čovečanstvo sasvim ovladalo nuklearnim reaktorima o čemu govori podatak da u svetu ima više stotina plovila na nuklearni pogon, od podmornica, brodova razarača, nosača aviona, ledolomaca.
Ako gledamo ekonomski aspekt, nuklearnu energiju i termoelektrane ništa ne može da zameni, ističe Zdravković, koji pri tom dodaje da je reč i o najekološkijoj proizvodnji jer nema emitovanja CO2.
Manipulacija otpadom
On ističe da su nuklearnu elektranu u stanju da izgrade SAD, Rusija, Francuska, Belgija,
Japan, Južna Koreja , Kina i Nemačka, a da je što se tiče proizvodnje nuklearnog goriva, taj krug zemalja još manji.
Ukazuje i na dogovor velikih sila koji je usledio posle terorističkog napada u Americi 11. septembra 2001. da je obaveza proizvođača nuklearnog goriva, odnosno prodavca, da svo isluženo gorivo uzme nazad i bezbedno ga smesti.
Najveće odlagalište nuklearnog otpada se nalazi između Rusije i Kazahstana i taj biznis godišnje vredi 20 milijardid dolara. U Evropi su najveća skladišta u napuštenim rudnicima soli u Nemačkoj. Nema šanse da nama neko dozvoli da se mi igramo tim isluženim gorivom, odnosno nuklearnim otpadom, kategoričan je Zdravković.
Pogotovu, kaže, što se ono koristi za municiju sa osiromašenim uranijumom koju imaju sve velike armije sveta.
„Krško postoji preko 40 godina i njegova instalisana snaga je blizu 800 megavata. Termoelektrana u Obrenovcu ima blokove jačine 1.600 megavata. Krško godišnje proizvede 1,5 kubnih metara otpada koji može da se smesti u jedan kombi. Od termoelektrane u Obrenovcu u vazduh ode pepela koji može da napuni dva fudbalska stadiona“.
Okruženi smo nuklearkama
Smatra da je ukazivanje na ekološku bezbednost u slučaju akcidenta potpuno nepotrebno
u situaciji kada smo okruženi niklearkama, jer postoje u Bugarskoj, Rumuniji, Mađarskoj, na granici Slovenije i Hrvatske.
„Da bi se supstituisali stabilni izvori električne energije, oni na fosilna goriva, ili nuklearna energije, na jedan megavat struje iz nuklearke ili termoelektrane potrebno je 20 megavati iz obnovljivih izvora. Treba, dakle, 20 puta više instalisanih kapaciteta. To niko ne može da izdrži“, tvrdi Zdravković.
