Hoće li aktuelna energetska kriza, poput one naftne tokom sedamdesetih godina prošlog veka, u svetu podstaći izgradnju nuklearki? Šta će uraditi Srbija u kojoj je na snazi moratorijum još od 1989. godine?
Ne samo sadašnja energetska kriza, nego i zahtev da termoelektrane na ugalj kao najveći emiteri ugljen-dioksida (CO2) moraju da ustupe mesto zelenoj energiji otvorili su temu nuklearki kao izvora električne energije, a Srbija bi prema rečima predsednika Aleksandra Vučića, mogla jednim delom da bude partner Mađarskoj tokom gradnje njene nove nuklearke Pakš 2.
Nuklearke – za i protiv
Francuska, koja blizu 70 odsto električne energije dobija iz nuklearnih elektrana, danas predvodi grupu od 10 zemalja koja od Evropske komisije traži da tako dobijenu energiju tretira kao „zelenu“, odnosno niskokarbonsku.
Nemačka koja je posle akcidenta sa nuklearkom u Fukušimi u Japanu, 2011. odlučila da do kraja 2022. ugasi svih 17 nuklearnih elektrana, od kojih je osam do sada zatvorila, na čelu je grupe od pet zemalja EU koje se protive predlogu Francuske.
Šta na sve to kažu zagovornici i jedne i druge opcije u Srbiji?
Koordinator u Centru za ekologiju i održivi razvoj (CEKOR) sa sedištem u Subotici, Zvezdan Kalmar smatra da moratorijum na izgradnju nuklearki treba trajno da ostane.
Otpad košta i traje stotine hiljada godina – moraće da se odlaže i čuva
On to objašnjava činjenicom da će sve i da sada budu ugašene sve nuklearke, svet praktično biti ucenjen nuklearnom energijom jer će stotine hiljada godina morati da se bavi odlaganjem, čuvanjem, nuklearnog otpada.
„Nuklearna energija ima čudnu prirodu. Ona se naizgled čini čista, ali oni koji kažu da je to jeftina energija, ne uračunavaju obavezu trajnog, praktično večnog odlaganja tog otpada.
To znači da će neko morati da odvaja sledećih stotine hiljada godina finansijska sredstva da bi se otpad regulisao, a to se meri desetinama milijardi evra samo da bi se izgradile te lokacije“.
Nemamo ni kadar, ni pare da ga platimo
Kalmar za Sputnjik napominje i da nemamo kadar koji bi radio u nuklearkama i da se u tome slažu i oni koji ih zagovaraju.
„Jako važna činjenica je da bi Srbiji trebalo barem tri hiljade stručnjaka da bi se sistem uspostavio, nadzirao i koristio. To su izuzetno skupa radna mesta. Sasvim je izvesno da između 50.000 i 100.000 evra mesečno dobijaju stručnjaci koji nadziru objekte na primer u Rusiji“, kaže on, ocenivši da bi Srbiji trebalo nekoliko decenija da iškoluje te kadrove.
On smatra da je za Srbiju hidroenergija jedina prava zamena za onu dobijenu iz termoelektrana na ugalj.
Uz to, izdaci za gradnju nukleraki su takvi da mi to sebi ne bismo mogli da priuštimo. On podseća da Finska još od 2003. godine gradi najnoviji reaktor četvrte generacije i završiće ga možda tek 2023. i to po četiri puta većoj ceni od prvobitnih 3,2 milijarde evra.
Slab doprinos redukciji CO2
Ono što je, međutim, posebno važno je da nuklearke jako malo doprinose redukciji emisije ugljen-dioksida, a prema urađenim analizama, do 2040. godine potrebno je redukovati 50 odsto emisije da ne bismo dobili klimatske promene koje će dovesti do kataklizme.
