Nejbor nije hteo da potpiše dokument o tome šta je navodno od njega oduzeto. Tašna Nejbora je nekoliko sati bila isključivo u rukama operativaca VBA, van očiju i nas i naših advokata. Taj famozni kolegijum iz oktobra 2001, zbog kojeg sam sada i osuđen prvostepenom presudom, nije čak ni u toj kancelarije VBA slikan.
Nema ga na fotodokumentaciji. I konačno, taj dokument zbog kojeg sam osuđen, nije nikad bio na disketama koje su kod mene kasnije nađene, a za koje se tvrdilo da sam sa njih štampao dokumente i davao Nejboru. Kako da mu dam dokument koji nisam imao u svom posedu? Za to čekam obrazloženje suda.
Koja je bila sadržina tog zapisnika Generalštaba iz oktobra 2001. Godine, zbog čije predaje ste osuđeni za špijunažu?
Ne mogu da govorim o tome zbog odluke suda da čitav postupak protiv mene bude zatvoren za javnost. Na početku suđenja smo moji advokati i ja tražili da suđenje bude otvoreno za javnost iz razloga što mi je savest čista, ali i da javnost, zaista, vidi šta se dogodilo.
Kada je postupak 2004. godine počeo pred Vojnim sudom, bio je otvoren za javnost, a 14 godina kasnije, odlukom civilnog suda – nije. U konkretnom slučaju, sudski organ je pitao izvršni, odnosno Generalštab, šta da radi.
Iz samo njima znanih razloga, oni su rekli da suđenje treba da bude tajno. Činjenica da je suđenje bilo zatvoreno za javnost meni je odmoglo da se javno branim od neosnovanih optužbi, a javnosti da bude uskraćena sa realnim informacijama o mom suđenju.
Nekome je bilo u interesu da se javnost o tome ne upozna. Mediji su me optužili i osudili pre podizanja optužnice i pre završetka suđenja za nešto što nisam uradio.
Kako ste upoznali Vladana Vlajkovića i Miodraga Sekulića koji su sa vama sedeli na optuženičkoj klupi zbog optužbi za odavanje vojne tajne?
Sekulić je sa činom majora radio u kabinetu načelnik Generalštaba u vreme dok sam se ja nalazio na njegovom čelu. Bio je stručnjak za računare. Nisam ga viđao, osim jednom nedeljno na fudbalu.
Zvao sam ga u tom periodu još jedanput, ali mi se ni tada nije javio. Vlajkovića sam upoznao kada više nisam bio načelnik Generalštaba, kao izvođača građevinskih radova na kući mog prijatelja, pa sam ga i ja angažovao da izvodi građevinske radove na adaptaciji moje porodične kuće u selu Koštunići. Otkako sam izašao iz vojske do hapšenja, nikada sa Sekulićem lično nisam kontaktirao.
Vaše hapšenje otvorilo je sukob između tadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice i premijera Zorana Đinđića. Kako to komentarišete?
Zna se da je 5. oktobra došlo do sukoba između Koštunice i Đinđića oko više bitnih pitanja. Okosnica tog sukoba, da tako kažem, bila je oko raščišćavanja ostataka vlasti Slobodana Miloševića. Strani faktor je tada bio izuzetno zainteresovan za situaciju u Srbiji: nekima je cilj bio da zaustave, a nekima da podrže demokratske promene.
