A očuvanje te kreature plaćaju „glupi Amerikanci“ – Voler spominje cifru od dve milijarde dolara novca poreskih obveznika – kako bi teritoriji koja je „najveće regrutno mesto na Zapadu za džihadističke teroriste u odnosu na broj stanovnika (…) obezbedili vojnu zaštitu od omraženih hrišćana“.
Te iz svih ovih razloga, malo li ih je, sve i ako je slika holivudski pojednostavljena, ali ovog puta makar je na našu stranu, Voler traži da se okonča „klintonovski status kvo“:
„Zastupnici Klintonove mašine sad lamentiraju zbog toga što ’nestaje američka strategija na Kosovu’. Bilo je i krajnje vreme za to.“
ENGEL I KURTI
Ali daleko od toga da ovaj tekst u „Vašington tajmsu“ – ma koliko mi bili uvereni da on jeste značajan – predstavlja i jedini dokaz da se nešto prilično čudno, i svakako dosad nezabeleženo, događa u vezi s američkom politikom prema Kosovu i Metohiji.
Svedoči o tome i pismo kongresmena Eliota i senatora Boba Menendeza, upućeno pre dve nedelje američkom državnom sekretaru Majku Pompeu, a koje oni „pišu kako bi izrazili
zabrinutost zbog uloge Sjedinjenih Država u pregovaračkom procesu između Kosova i Srbije“.
S koje pozicije su oni zabrinuti? To je potpuno jasno; ne samo što su obojica demokrate već i u svom pismu podsećaju na dosadašnju „konstruktivnu ulogu (SAD) u regionu“, koja obuhvata i priznanje samoproglašene nezavisnosti Kosova.
Engel – to je onaj lik s poštanske markice – i Menendez sad traže „blisku koordinaciju s našim saveznicima u Evropi… Bilo kakav pokušaj pregovora o putu napred između Beograda i Prištine treba da bude načinjen u saglasju s Briselom i ostalim ključnim
prestonicama na kontinentu“ – već smo dosta prostora na stranicama „Pečata“ upotrebili da bismo dokazali da je nesaglasje na ovoj liniji izraženije nego ikada pre, ovom prilikom samo na to podsećamo – i pride izražavaju „veliku zabrinutost zato što su SAD zauzele oštar stav prema izabranoj vladi na Kosovu“ dok je istovremeno, „s povećanim pritiskom na Kosovo“, Vašington „odustao od pritiska na Srbiju“ zbog njene kampanje delegitimizovanja samoproglašene kosovske nezavisnosti.
I pride Trampovoj administraciji zameraju što Srbiji nije uvela sankcije zbog nabavke oružja u Rusiji.
Dodajmo svemu ovome i da je kongresmen Engel telefonom ovih dana razgovarao sa smenjenim premijerom Kosova Aljbinom Kurtijem – Kurti za svoju smenu direktno
okrivljuje Ričarda Grenela – i da je tom prilikom, eto još jednog presedana, Engel „istakao da se ni na koji način ne slaže sa intervencijom oko toga ko treba da vodi Kosovo i proces dijaloga sa Srbijom“, i još ponešto što može da se shvati samo kao izraz podrške Kurtiju u njegovom sukobu s Grenelom, to jest Belom kućom.
POVLAČENJE S KOSMETA
Uzmemo li pak ukupnu situaciju u obzir, nemoguće je izbeći zaključak, pa nećemo ni pokušati da ga izbegnemo, da je u toku ozbiljna modifikacija američke politike prema Srbiji, dakle Kosovu i Metohiji, i da se ona uobličava na način koji je poprilično različit od,
da upotrebimo taj termin, klintonističkog nasleđa s kojim smo do sada bili suočeni. Promene koje je u američku politiku uneo Donald Tramp konačno su dospele i u naše dvorište, oko toga više nema mnogo sumnje.
