Belorusija je prošlog meseca okrivila Rusiju za širenje nemira u obliku obojenih revolucija uoči predsedničkih izbora početkom avgusta, ali iako je ta optužba potpuno lažna, ona i dalje rizikuje da bude instrumentalizovana kao deo zavere.
Cilj svega je ubediti svoje pretežno rusofilno stanovništvo da prihvati ubrzani zaokret države prema Zapadu, u predvidljivom slučaju da predsednik Lukašenko osvoji još jedan mandat na vlasti.
Pozadina ove, dosad neviđene optužbe, je vidljivo pogoršanje bilateralnih veza tokom protekle godine, koje je najviše pokrenuto sporom o energetskim cenama, ali se prvobitno zasnivalo na višedecenijskom balansiranju Belorusije između Rusije i Zapada.
Belorusija je u osnovi verovala da može najlakše da ostvari svoje nacionalne interese tako što će balansirati između ove dve strane, nadajući se dobijanju sve veće koristi od obe.
Ova izuzetno rizična strategija zasniva se na pretpostavci da nijedna od strana ne može sebi da priušti destabilizaciju takvog poretka, jer bi to narušilo njihove regionalne interese, pa je stoga Lukašenko mislio da može da mu pođe za rukom ono što ni Gadafiju ni Janukoviču nije moglo.
Istorija je, međutim, dokazala da je relativno malo malih i srednjih država uspelo da uspešno sprovede takvu politiku, pri čemu je Jugoslavija iz vremena hladnog rata najpoznatiji izuzetak.
Bez obzira na njegove razloge, bilo da su povezani sa njegovom ličnom odlukom i / ili možda pod američkim pretnjama hibridnog rata, Lukašenko je na kraju odlučio da se okrene Americi.
Vrlo dobro zna da njegovo, uglavnom rusofilno stanovništvo, ne bi prihvatilo da on odbaci Rusiju kao primarnog strateškog partnera Belorusije bez ikakvog “razumnog” objašnjenja, niti su ga njegove zablude o geopolitičkoj veličini zaslepile činjenicom da njegova zemlja bukvalno ne može da preživi bez pristupa ruskom tržištu (uključujući energetski sektor).
Otuda potreba da se proizvedu „ubedljive“ provokacije da bi „opravdali“ strateško preusmeravanje. To objašnjava ozbiljan spor oko cene energenata, kao i obojenu revoluciju koja se upravo odvija u njegovoj zemlji.
Da budemo iskreni, Lukašenko je takođe optužio Poljsku za ove poremećaje u unutrašnjoj politici, ali čini se kao da samo pokušava da obmane Rusiju da misli kako se Belorusija ne okreće zaista od nje tako što optužuje svog istorijskog regionalnog rivala, iako Varšava nema takve interese.
Ne može se pouzdano znati, ali možda bi mogao da bude slučaj da se SAD i Belorusija međusobno sukobljavaju kako bi proizvele privid poljsko-ruske revolucije u boji protiv Lukašenka kako bi manipulisali biračkim telom.
Većina rusofilsnog stanovništva bi bila prinuđena da podrži njegov ponovni izbor iz patriotskih razloga, suočeni s onim što su ubđeni da je agresija pod vođstvom Poljske, uprkos tome što možda ne voli njegov faktički okret prema SAD-u.
Opozicija bi, u međuvremenu, takođe mogla da glasa za njega kako bi odbranila svog vođu na zapadu. U stvarnosti, ne postoji stvarna pretnja revolucijom u boji, barem ne u ovom trenutku.
Nakon pobede na ponovnim izborima, kao što većina posmatrača predviđa da će se dogoditi, on može da se okomi na pojedince i organizacije okrenute Rusiji iz „razloga nacionalne bezbednosti“, istovremeno otvorenije se približavajući SAD-u.
Ovo je izuzetno rizična strategija koja bi mogla vrlo lako da dobije povratne kritike u vremenu pre izbora, ali naročito posle toga.
Ako Lukašenko iz bilo kojeg razloga počne da preispituje svoju odluku okretanja prema SAD-u, tada bi Amerika mogla u potpunosti da oslobodi svoj gnev i otpočne hibridni rat protiv njega.
