To bi mogao biti najbolji opis kako su se „Amerikanci vratili na Balkan“. To je Ništa, ali „mislim da je sjajno“.
Tipični izlivi prekookeanske arogancije. Svaka okupacija na Balkanu je škripala, ali i Hbzburzima i Mlečanima i Otomanima to je manje-više bilo susedstvo. Oni su razumevali da valja biti i oprezan i obziran. Koliko se moglo.
Kad sedite u Beloj kući, osam hiljada kilometara daleko, život čoveka na Balkanu vam se doima kao ona priča o postojanju života na Marsu.
Čak je američkom načinu mišljenja strah od pojave Marsovaca življi od mogućnosti registrovanja postojnja dalekih bezličnih bića na teritoriji za koju njihov predsednik nije siguran da li se zove Baltik ili Balkan. Eto, zato bi on mogao dobiti i Nobelovu nagradu za mir jer je učinio veće čudo od Kristifora Kolumba.
„Zaustavljamo masovna ubijanja između Kosova i Srbije“, izvikuje Tramp u Severnoj Karolini ili gde već na predizbornom mitingu. „Dugo godina su se ubijali, a sada su prestali. Rekao sam im, prijatelji pridružite se!“
Krotitelj zveri! Dreser koji, očigledno, tako malo zna o onima s kojima će raditi. A i ne zanima ga. Uverio se na licu mesta da su spremni da sve učine protiv sebe. I ceniće napor tih „prijatelja“ koji će po njemu nazvati jezero, ali ne bi mislio da je mnogo i ako bi ime svoje prestonice promenili u – Trampgrejd. Možda bi jednom i došao. Kao u svoj Diznilend.
Šta bi jedino mogla biti dobit plemena na Balkanu od ove iznenadne drame?
Do juče su verovali u Vašington kao u „sveti grad“ preko koga je prečica za Eden. Danas već počinju razumevati da samo mogu da budu kopači rovova za rat sa Kinom i Rusijom. U ratu u Bosni to se zvalo „radna obaveza“. Sve ostalo će biti još dodatne štete za narode. Dobitnici će biti samo oni najbeskrupulozniji među nama. Amerikanci na njih i računaju.
Na Zapadnom Balkanu ništa novo!
Autor: Slobodan Reljić
Izvor: Sve o Srpskoj
