U Briselskom sporazumu, međutim, piše (t. 4): „Opštine članice, u skladu sa Evropskom poveljom o lokalnoj samoupravi i kosovskim zakonima biće ovlašćene da sarađuju vršeći svoje nadležnosti kolektivno preko Zajednice.
Zajednica će imati puni nadzor (istakao S. S.) u oblastima ekonomskog razvoja, obrazovanja, zdravstva, urbanog i ruralnog planiranja.“ Dakle, vrsta nadležnosti koju ZSO treba da ima u naznačenim oblastima nije izvršna nego nadzorna.
Što nam pada najteže, kosmetski Albanci ne samo da na to stalno upozoravaju, nego su i činjenično u pravu. Ali, naša javnost o tome zna tek toliko da Albanci ne daju izvršne
nadležnosti ZSO na koje ZSO tobože ima pravo prema Briselskom sporazumu. Čista obmana.
Stvar se ponavlja i ovih dana kada vidimo da Srpska lista preti izlaskom iz „kosovske vlade“ ako se ne prihvati zahtev Beograda o ZSO. Ne mogu da verujem da njeni čelnici nisu upoznati sa arkanskim planom da se ZSO sprovede preko novog sporazuma o međusobnom priznanju.
Prema tome i oni obmanjuju srpsku javnost i posebno Srbe u pokrajini isto kao što to čini i njihov šef. I, najzad, nije lako u ovom zamešateljstvu laži i prevara razabrati najprostiju istinu, da ovako ili onako ZSO predstavlja „dobitak“ za pravno priznavanje nezavisnosti „Kosova“ od Srbije.
Ad 3) Evropska udica više nema ni mamac. Ona se prazna zabacuje, jer je pokušaj toliko izvestan da je i mamac postao skup. Naravno, nije Vučić taj koji se kači, nego Srbija.
Ko veruje u članstvo Srbije u EU, bez obzira kako lično gleda na pitanje Kosova i Metohije, taj je ili ograničen ili je samo politički profiter. Stvar više nije u tome što Srbija ne ispunjava tzv. kriterijume za članstvo nego, još teže, u nemogućnosti Unije da se nadalje širi.
Ali, ove činjenice ne ograničavaju danas ni Vučića ni Lajčaka da mantraju upravo priču o putu (pa, valjda, i članstvu) u EU. Svi naši mediji u prvi plan nedavnog sastanka šefova diplomatija država članica EU stavili su jednu izjavu izaslanika EU za dijalog Beograda i Prištine: „Postoji jasna veza između dijaloga Beograda i Prištine i njihove budućnosti u EU.“
Doduše, neka veza izvesno postoji, a koliko je ona jasna u pogledu stvarnih ciljeva i smisla, drugo je pitanje. Za nas je bitno da je ovih par dana Lajčakove posete Prištini i Beogradu sve prošlo pod ovim sloganom. Ne treba ni isticati da su taj slogan ponavljali njegovi domaćini kao papagaji.
Ne bi ova navala oštre propagande bila toliko problematična da nije znak poslednje faze u Vučićevoj politici predaje Kosova i Metohije. Idealna formula „rešenja“ je sklopljena: Kosmetski Albanci dobijaju priznanje nezavisnosti od zvanične Srbije i tek uz taj uslov, koji je Vučić prihvatio, sprovode svoju ustavnu i međunarodnopravnu obavezu o ZSO. (I ovo poslednje pod jakim pritiskom EU i SAD.)
Vučić dobija ZSO, naravno sa nadzornim ovlašćenjima, i štih kojim može da manipuliše o maksimalnom dobitku za Srbiju. EU i SAD definitivno dobijaju Srbiju kao deo svoje geostrateške hemisfere, u svojstvu tampon-periferije.
Ako ovaj scenario nekim slučajem ne uspe, to neće biti zahvaljujući nekakvim Vučićevim spretnim manevrima. On je krenuo nepovratnim putem nacionalne izdaje (veleizdaje) i postojano njime ide.
Sva je sreća što ljudi kao što je on po pravilu ne drže sve konce događaja u svojim rukama. Štaviše, najčešće ne drže ni jedan od bitnih konaca. Njima se obično dodeljuje lokalna uloga, i u Vučićevom slučaju ona sasvim odgovara mandatu.
