Priznanje „Kosova“ u Vučićevoj politici od 2012. godine do danas nije jednokratan čin nego proces. Ljude treba navići interpretaciju „realnosti“ da KiM nije deo Srbije.
U prošlom prilogu („Taj stvarno ništa nije odbio“) upozorili smo na opaku nameru Evropske unije, tj. izaslanika Miroslava Lajčaka, da albanska strana na Kosovu i Metohiji svoju obavezu iz Prvog briselskog sporazuma (2013) o zajednici srpskih opština prenese na tzv. obavezujući pravni sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa.
Reč je o eufemističkom nazivu sporazuma o međusobnom priznanju Srbije i „Kosova“, na šta se Vučić obavezao još januara 2014. godine.
Na sastanku 15. oktobra sa predsednikom Srbije Lajčak je ovu nameru EU samo potvrdio: „U sledećem koraku treba razgovarati o statusu ZSO. Ona je deo sveobuhvatnog sporazuma koji počinje da se primenjuje nakon potpisivanja.
Implementacija će biti nakon potpisivanja (sveobuhvatnog) sporazuma. O detaljima za ZSO treba se dogovoriti kao o delu potpisivanja sporazuma.“ Drugim rečima, ZSO neće biti realizovana na osnovu Prvog briselskog sporazuma, već na osnovu novog sporazuma o međusobnom priznanju.
Važna činjenica za razumevanje stvarnog značenja ovih reči jeste to da se ovaj citat iz Lajčakove izjave može naći samo na portalu Fakti. Dakle, elektronski mediji sa nacionalnom frekvencijom i njihovi portali, dnevnici koje sam pogledao (Politika i Danas) nisu preneli ove Lajčakove stavove.
Znači, javnost Srbije o tome ne (treba da) zna ništa. Jednostavan je zaključak da Vučić i ekipa smatraju da nije vreme za saopštavanje celovite informacije, a po svoj prilici tako će postupiti i kada se prihvati sporazum o međusobnom priznanju. Tada će debelog obraza reći da to nije priznanje nezavisnosti „Kosova“.
Da istina o stvarnoj zvaničnoj politici povodom Kosova i Metohije ide drumom a obraćanja javnosti šumom, govori javna verbalistika Vučića i ostalih.
Ona se u poslednjih mesec dana, od kako je u polutami na delu najnoviji dogovor o modusu priznavanja „Kosova“, odlikuje trima akcentima: prvo, Srbija neće priznati „Kosovo“; drugo, ZSO će imati izvršne funkcije i, treće, sve ovo činimo radi puta Srbije (i „Kosova“) u EU.
Ako ih dovedemo u vezu sa realnim stanjem stvari i politikama koje im odgovaraju, sva tri stava su lažna i kao takvi deo su obmanjivačke politike prema srpskoj javnosti:
Ad 1) Priznanje „Kosova“ u Vučićevoj politici od 2012. godine do danas nije jednokratan čin nego proces. LJude polako treba navići na zapadnu interpretaciju „realnosti“, a to je – da Kosovo i Metohija nije deo Srbije.
Ova se propagandna formula stalno potvrđivala zaista realnim Vučićevim odustajanjem od svega što je Srbija upravljački kontrolisala u pokrajini. Postoji, međutim, pravilnost, bar korelativna veza, između Vučićevih predaja državnih legata i obaveza u pokrajini i pojačane „nacionalne“ retorike čiji je lajt-motiv „nećemo priznati Kosovo“.
U zasad poslednjoj fazi, o kojoj upravo govorimo, moglo se čuti učestalo ponavljanje ove rečenice najpre iz usta vrhovnog delatnika, a potom i bivšeg i sadašnjeg šefa kancelarije za KiM. U isto vreme, Vučić je iza zavese prihvatio ultimatum albanske strane da ZSO može stupiti na snagu samo na osnovu novog sporazuma o međusobnom priznanju, a ne na osnovu Briselskog sporazuma.
Ad 2) Da bi se javnost ubedila da je ZSO pouzdani garant opstanka Srba na Kosovu i Metohiji, njoj se pridaje veći značaj nego što ga ima u odredbama Prvog briselskog sporazuma. Standardno mesto obmane jeste netačna tvrdnja da ZSO ima „izvršne nadležnosti“.
