Home TEMA DANA RUSIJA NIJE PRIZNALA REPUBLIKE DONBASA ZBOG PUNO AMBICIOZNIJEG PLANA ZA UKRAJINU- TAJNA...

RUSIJA NIJE PRIZNALA REPUBLIKE DONBASA ZBOG PUNO AMBICIOZNIJEG PLANA ZA UKRAJINU- TAJNA PUTINOVA STRATEGIJA

231
0
SHARE

Donbas je u ratu više od pet godina. Donjecka i Luganska Narodna Republika  od proleća 2014. trpe agresiju Kijeva, koja nikada nije prestala, iako je rat iz aktivne faze prešao u fazu pozicijskih borbi i bombardovanja rubnih delova DNR i LNR od strane ukrajinske vojske.

Armija Donbasa, svojevremeno „narodna milicija“, ne može da uzvrati istom merom jer su se ukrajinske snage ukopale u naselja u kojima žive rođaci, prijatelji i poznanici boraca sa teritorije koja je proglasila nezavisnost od Kijeva.

Donjecku i Lugansku Narodnu Republiku nije priznao niko, čak ni Moskva. Na području ove dve republike, veličine nešto više od 15.000 kvadratnih kilometara je za vreme izbijanja sukoba živelo 3,8 miliona ljudi.

Postoje mnoge verzije zašto Rusija nije priznala nezavisnost narodnih republika. Sudbina i budućnost Donbasa ostaju nerešene pet godina, a na njegovoj teritoriji se nastavlja rat čiji kraj još nije na vidiku. Za to vreme nije pronađeno nikakvo političko ili vojno rešenje za ovaj sukob. Do sada su jedini sporazumi o njegovom statusu, priznati na međunarodnom nivou, oni iz Minska.

Uprkos očiglednoj beskorisnosti sprovođenja sporazuma, svi koji su uključeni u sukob izjavljuju da za Sporazum iz Minska nema alternative. Naravno, postavljaju se pitanja zašto se sporazumi ne sprovode i zašto, uprkos tome, nisu raskinuti, ili zašto nije predložen neki drugi efikasniji mehanizam za rešenje sukoba.

Poznato je da je za okončanje bilo kog rata potrebno otkloniti uzroke koji su do njega doveli, bez čega se, u osnovi, nijedan rat ne može rešiti.

Uzrok sukoba bio je državni udar u Kijevu kog su organizovale SAD, a pomogla Evropska unija. Usledio je oružani odgovor Donbasa neonacistima koji su došli na vlast, koji su silom hteli da asimiluju celokupno stanovništvo u državu koja je prigrlila ideologiju ukrajinskog kolaboracioniste iz Drugog svetskog rata Stepana Bandera.

Izbijanje rata na granicama Rusije je ujedno deo američkih planova za pretvaranje Ukrajine u antiruski mostobran i uvlačenje Rusije u oružani sukob sa Ukrajinom.

Uspeh Sjedinjenih Država u Ukrajini je olakšan nemešanjem ruskog rukovodstva u ono što se događalo u susednoj zemlji, osim dobro poznatih događaja na Krimu.

Masovni protesti na jugoistoku, referendum o nezavisnosti i narodni oružani ustanak na Donbasu odvijali su se bez učetvovanja Moskve, a mnogi tvrde i protiv njene volje i želje.

Proces rešavanja sukoba u Donbasu prošao je nekoliko faza, počevši u aprilu 2014. potpisivanjem Ženevskog memoranduma od strane EU, Sjedinjenih Država, Rusije i Ukrajine, kojim je Zapad pokušao da zaustavi masovne narodne proteste na jugoistoku zemlje i da razoruža vojsku u Donbasu.

Ništa od toga se nije dogodilo, a protesti su se širili. Ukrajinske vlasti nisu uspele da ih suzbiju, a do ukrajinske granice je premešten impresivan kontingent ruskih trupa. Zapad je bio uplašen odlučnim postupcima Rusije na Krimu i bojao se širenja kampanje na čitav jugoistok. Štaviše, nije zaboravio kako se Rusija brzo „pozabavila“ Južnom Osetijom i Abhazijom.

Zapad je odlučio da deluje odlučnije i 7. maja je poslao svog izaslanika u Moskvu, koga je zastupao čelnik Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OESS) Didier Burkhalter, koji je Moskvi dao ponudu koja se nije mogla zanemariti, a kasnije ćemo objasniti i zašto. Navodno je Moskva upozorena da bi se Rusija, ukoliko se krimski scenario bude širio, mogla naći u potpunoj međunarodnoj, političkoj i ekonomskoj izolaciji. SAD su to zaista mogle da organizuju, ali govorimo o 2014.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here