Gospodin Žan-Sebastijen Žak, obrazovan na prestižnom Ecole Centrale Paris, čovek čija godišnja plata iznosi sedam miliona funti, nije ni trepnuo – ni on, a ni ostala svita njegovih vernih podanika, koja je teška srca, pod upornim zahtevima javnosti i akcionara morala biti izmeštena iz svojih fotelja i to: Kris Sejlsberi (Chris Sailsbury), Sajmon Niven (Simon Niven) kao i dva člana borda Sajmon Tompson (Simon Thompson) i Majkl Lestrandž (Michael L’Estrange). Ispisujem ova strana imena da se Srbija na vreme upozna s njima, u sujevernom strahu da bi oni ili neki njihovi istomišljenici i sledbenici mogli jednog jutra osvanuti u srpskom nesrećnom Jadru.
Ova sramotna priča obišla je zemaljsku kuglu i nema sumnje da će ime ove kompanije zauvek ostati sinonim za ono najgore, najbeskrupuloznije i najpohlepnije u korporativnom
svetu. Što se tiče Ecole Centrale Paris, koju su, između ostalih, pohađali Gustav Ajfel, projektant Ajfelovog tornja u Parizu, Andre Mišlen, osnivač Mišlena i Armon Pežo, tvorac Pežoa – ona će možda morati da iskoristi svoj uticaj u virtuelnom svetu da s liste svojih čuvenih đaka na sajtu Vikipedije, makar privremeno, ukloni ime Žana-Sebastijena Žaka.
Ali to nije jedina aktuelna priča o Riu Tintu u Australiji.
Slučaj Bugenvil
Rio Tinto je 45 godina eksploatisao bakar i zlato iz rudnika Panguna na ostrvu Bugenvil u Papui Novoj Gvineji. Rudnik je napustio 2016. godine i za sobom ostavio milijardu tona toksičnog rudnog otpada. Panguna je bio jedan od najvećih svetskih rudnika bakra i zlata,
a 1989. godine je lokalno stanovništvo podiglo pobunu protiv njegove uprave. Usledio je krvavi desetogodišnji građanski rat, u kome je Rio Tinto, pričalo se, pomagao korumpiranu stranu.
Rio Tinto je na Bugenvilu za sobom ostavio totalnu ekološku katastrofu, zatrovanu životnu sredinu, bolesno i siromašno stanovništvo, decu sa čirevima po koži koji ne zarastaju jer su zemljište, voda i vazduh zatrovani bakrom. Nesrećni stanovnici Bugenvila pokušali su da pred sudovima u Americi traže naknadu štete za užase koji su pretrpeli i još uvek trpe oni i njihova deca. Spor s Rio Tintom u Americi trajao je deset godina. Posle deset godina, američki sudovi su se oglasili nenadležnim. Rio Tinto odbio je da isplati i jedan cent odštete u ovom sporu.
Trenutno se pred australijskom vladom nalazi zahtev koji je podnelo 156 stanovnika ostrva Bugenvil za povredu njihovih ljudskih prava. Pre incidenta s uništenjem
aboridžinskih pećina, Rio Tinto je uložio svu svoju kreativnost i mnogo novca da dokaže da nije odgovoran za Bugenvil, ni za otrovane reke i zemljište, ni za milijarde tona toksičnog otpada, ni za decu punu čireva ni za bolesno stanovništvo.
Više od deset godina takvog herojskog napora Ria Tinta nije za potcenjivanje. Možda bi neko pomislio da bi jedna takva svetska kompanija koja ostvaruje basnoslovne profite odvojila nekakva pristojna sredstva za kompenzaciju stanovnicima ovog ostrva. Svako normalan bi to učinio, ali Rio Tinto ne bi nikad, osim ako ne bude prisiljen, naravno pod pritiskom australijske vlade koja se umešala u ovaj proces posle sramote s detonacijom pećina.
Dok je malobrojna srpska javnost imala prilike da sluša govornike i govornikinje u SANU koji su nas većinom uveravali da je sve pod kontrolom, da će sve teći po zakonu (koji je nedavno izmenjen tako da još bolje štiti interese Ria Tinta), pod budnim okom raznih neelokventnih i nedorečenih eksperata iz raznih oblasti, i dok su nam ministarke
poručivale da nikako ne možemo propustiti ovako profitabilnu priliku i da „još ništa nije potpisano”, nismo mogli da se otmemo utisku da bi ceo skup ipak imao malo drugačiji ton da nam je samo rečeno s kim ćemo imati posla u Jadru.
