Nešto što liči na eksperiment, a što se furiozno odigralo proteklih dana u Americi, moglo bi da bude nova crna istorijska stranica u koju ulazi ceo svet. Globalna i perfektno organizovana mašinerija ubuduće će nam govoriti šta je istina i radoznalo čovečanstvo bi moralo da prestane da traga za njom.
Najmanje je ovde reč o predsedničkim izborima i o tome ko će živeti u Beloj kući u naredne četiri godine — Džo Bajden ili Donald Tramp.
Suština je da su moćni mejnstrim mediji na Zapadu i vlasnici društvenih mreža besprizorno sahranili čak i privid objektivnosti i ogoleli svoju zastrašujuću misiju u novoj fazi političkih turbulencija koje potresaju planetu.
Jezivo saznanje je da danas na vodećim američkim medijima, poput totalitarnih sistema sredinom prošlog veka, ne sme ni da se postavi pitanje da li su predsednički izbori bili regularni.
Danas, u toj Americi koju je progresivni svet decenijama gledao kao uzor, najlepši san i demokratsku svetlost, ne sme ni da se zucne nešto što nije na zacrtanoj liniji „centralnog komiteta“, ne sme ni da se izrazi sumnja u izborni proces, iako postoji i previše pokazatelja da sve nije prošlo pošteno i „demokratski besprekorno“.
Strahoviti političko-medijski mehanizam koji se perfektno organizovao samo sa jednim ciljem — da sruši Donalda Trampa, nemilosrdno je u tom poslu zgazio gotovo sve
elementarne temelje na kojima je vekovima počivalo američko društvo ili se bar hvalilo da je tako.
Brutalne dezinformativne kampanje koje su američke administracije trenirale širom sveta — od SSSR-a, SFRJ, Srbije, Ukrajine, Libije, preko Bliskog istoka, Kine, pa opet preko Pacifika do Južne Amerike — vratile su se kao bumerang kući — u još ogoljenijem obliku.
Pod planetarnim reflektorima, tako, gledamo u direktnom prenosu kako se surovim, antidemokratskim i totalitarnim metodama, kojim je nemoguće suprotstaviti se, deklasira predsednik Amerike kao poslednji „autoritarni diktator“ iz neke banana republike.
Gledamo, iz minuta u minut, kako se pljuje, vređa i šutira na zemlji čovek koji je četiri godine vodio Ameriku i to bez prava da iznese svoje mišljenje, stav, sumnju, procenu, pravnu analizu, svoje argumente i dokaze. Bez prava na odbranu.
Gledamo jednu nadrealnu, futurističku i postpolitičku epizodu u kojoj televizije i društvene mreže, istovremeno i (kao) po komandi blokiraju i prekidaju predsednika države u pola reči, nazivaju ga lažovom, zabranjuju mu da izusti slovo u svoju korist.
Gledamo jednu unapređenu orvelovsko-kafkijansku dramu u kojoj novog predsednika Amerike ne određuje ustavna i zakonska procedura i u kojoj se sudovi i famozne američke institucije ne pitaju ama baš ništa.
Pobednik se postaje onda kada to objave robotizovani voditelji silnih medijskih kuća koji nas ispred tehnološki i vizuelno savršenih dijagrama, mapa i grafika, dvadesetčetvoročasovnim brbljanjem ubeđuju da postoji samo jedna strana i samo jedna istina o izborima — ona koju oni saopšte.
I gledamo kako pipci te mašinerije dosežu do svih delova sveta, uređuju informativne
emisije, motivišu delove javnosti i bude „elitističke“ i „antipopulističke“ vojske u odbranu samo njihove istine i osudu markiranog „mračnog negativca“.
Amerika je, tako, dosegla nivo imperijalne metastaze i na otvorenoj sceni pokazala kako ona više ne može da bude država za primer i ugled bilo kome na zemaljskoj kugli.
