„Upravo tu vidim razlog što su neki od amandmana, koji uopšte nemaju mesta u ovoj rezoluciji i koji su apsolutno udaljeni od objektivne realnosti srpskog društva i daju njegovu iskrivljenu ocenu i sliku, morali da budu usvojeni”, ukazuje Rajić i dodaje da koalicione vlade moraju da prave različite kompromise. „Nažalost, ovog puta taj kompromis je bio u određenoj meri na našu štetu, ali rekao bih da narodnjaci ipak nisu dozvolili da bude u potpunosti na našu štetu”, naglašava on.
I Rajić i Milivojević kažu da je intencija ovakvog izveštaja – pritisak na Srbiju. Rajić ocenjuje da se na ovaj način insistira na slabljenju spoljnopolitičke pozicije srpskog faktora. „Njih brine što je Srbija postala pijemont regiona, što je ekonomski motor i stub stabilnosti regiona i što je definitivno postala država koja može da štiti svoje legitimne interese u regionu u skladu s evropskim standardima i vrednostima.
I baš zbog toga žele da izvrše na nas određeni politički pritisak kako bi, u kombinaciji s određenim faktorima i strukturama unutar države Srbije, oslabili pozicije srpske vlasti. Siguran sam da se to neće dogoditi, da će to da bude još jedan u nizu ataka koje ćemo mi kao društvo uspeti uspešno da odbijemo”, ističe narodni poslanik.
Napominje i da su rezolucije EP važne i da ih treba analizirati i proučavati objektivno, ali da nisu Sveto pismo. „Ukoliko smatramo da se nešto može popraviti, to ćemo popraviti, ali ono što su čiste političke ili politikantske ocene, kakvih nažalost u ovom izveštaju ima, treba kao takve i označiti. Jer, ovo nije odnos između tutora i štićenika ili učitelja i učenika, već je odnos između dva partera, Srbije i EU, i tako ga treba i posmatrati”, navodi on.
Zoran Milivojević ocenjuje da izveštaj EP pokazuje mali zaokret na liniji kritičkog odnosa prema Srbiji, s jedne strane zbog toga što se stvari na ovim prostorima ne pokreću.
S druge strane, i na ovaj način treba nekako Srbija da se politički „olabavi”, da se stvori politički ambijent koji je bliži onome kako EU vidi Srbiju – kao jedno otvoreno demokratsko društvo na koje se može značajnije uticati.
Prema njegovom mišljenju, to je posledica jednog neprikosnovenog, tvrdog stava Srbije koja ne želi da menja svoju spoljnu i unutrašnju politiku, koja nema nameru da odustane od tvrdog stava prema KiM, od svojih državnih i nacionalnih interesa u regionu, ali ni od strateških odnosa s Rusijom i Kinom, niti od disperzije spoljne politike.
„Srbija, dakle, nema nameru da prihvati onu vrstu intencija i pritisaka koji je usmeravaju da se priključi regionu koji treba da se bez uslova i bez ograničenja integriše u zapadnu sferu uticaja.
To koincidira s naglašenim pristupom i nove američke administracije, ali i evropskih poslenika da se ovde procesi ubrzaju i da se reše tzv. otvorena pitanja ili zaostali poslovi i da se ovaj region što pre otkači od uticaja drugih”, ističe Milivojević.
Prema ovoj strategiji, Srbija i ne mora da uđe u EU. Dovoljno je, kaže Milivojević, da se disciplinuje, da se „demokratizuje” po modelu koji nalaže Zapad i, ako je moguće – da NATO uspostavi kontrolu.
