Home TEMA DANA PROROKOVIĆ OTKRIVA ŠTA STOJI IZA VUČIĆEVE NAJAVE DA ĆE ŠIPTARI UĆI U...

PROROKOVIĆ OTKRIVA ŠTA STOJI IZA VUČIĆEVE NAJAVE DA ĆE ŠIPTARI UĆI U SKUPŠTINU I VLADU SRBIJE

227
0
SHARE

Tragedije su teške. Ali ih je moguće preživeti. Nekada je jedino rešenje — nadživeti ih. Kada vreme zaleči sve i kada se u nekim novim okolnostima donose odluke.

Nasuprot tome, epidemija beznađa je najčešće put bez povratka. U svakom pogledu. Tragično i beznadežno nije isto.

Ovo treba imati u vidu prilikom postavljanja pitanja: „A šta bismo mi radili sa Albancima?“. Njih dva miliona, pa osamdeset poslanika u Narodnoj skupštini, pa ministri, možda i premijer… To su neki novi–stari „argumenti“ zagovornika „konačnog rešenja“, „sveobuhvatnog sporazuma“, „razgraničenja“.

„Argumenti“ pod navodnicima, pošto je ovakav pristup u dobroj meri natopljen rasizmom. Rasizam se ne može i ne sme legitimizovati. Rasistima se neće svideti, ali moraju poverovati: Albanci su ljudi kao i svi ostali, sa željama i nadama, razočarenjima i podozrenjima, ljubavima i verolomstvima, radovanjima i tugovanjima.

Sa korumpiranim političarima, međusobno zavađenim, posvađani oko niza pitanja. Niti su Albanci ono što su nacisti nazivali Untermenschen, niti su nekakvi „nadljudi“.

Pa šta ako bi albanski poslanici sedeli u Skupštini ili Vladi Srbije!?

I teorija i praksa pokazuju da je institucionalni način rešavanja problema kakav je kosovski — najbolji. Zašto bi „naši“ i „njihovi“ poslanici diskutovali o tome u Evropskom parlamentu, po parlamentarnim skupštinama međunarodnih organizacija, a da to ne mogu činiti u Narodnoj skupštini Republike Srbije!?

Albanska politička elita odbija takvu mogućnost. Realno, takav scenario je, posmatrajući iz današnje perspektive, gotovo nemoguć, verovatnoća se meri promilima. Ali ako do toga dovede neki rasplet, ne vidim nijedan razlog zašto bi Srbija to trebalo da odbija.

Šta ako bude neke velike „političke bure“ među Albancima? Da li potencijalni sukob narko kartela može uzrokovati građanski rat? Dokle će Zapad uspevati da održi privid političke stabilnosti u uslovima kada institucija gotovo nema?

Sovjetski komunisti su imali velike ambicije kada je na čelo izabran Konstantin Černjenko. Ko je mogao pretpostaviti da će ga ubrzo zameniti Gorbačov i da za svega sedam godina te države više neće biti?

Ko je mogao pretpostaviti u trenutku „velikog praska“ 2004. godine i naglog proširivanja EU na Istok, da će deceniju kasnije razgovori počinjati sa pitanjem dezintegracije i izlaska Velike Britanije iz tog saveza? Ko je u jesen 2008. godine pretpostavljao kako će vrlo brzo čitavo tuce država povući prethodnu odluku o uspostavljanju bilateralnih odnosa sa Prištinom?

Istorija beleži razne dramatične obrte. Živimo u takvom vremenu. Ukoliko se okolnosti dodatno promene i u neko dogledno vreme makar i jedan albanski političar pokaže želju da se kandiduje na izborima za Skupštinu Srbije — dobrodošao je. Mirësevini!

Neverovatno je i licitiranje brojevima. Populacija Kosova i Metohije kopni, izražene su masovne migracije ka zapadnoevropskim zemljama, pretpostavlja se da tamo nema više od milion stanovnika.

Izbornom terminologijom govoreći, u Srbiji u proseku glasa oko 3.8 miliona birača, a na KiM za albanske političke partije oko 700.000, što kada se u obzir uzmu i distribucija glasova i raspodela mandata iznosi oko četrdesetak mesta u Skupštini Srbije.

Duplo manje nego što se u „analizama“ navodi. Taman i da formiraju jedinstven klub, u onim okolnostima iz 2007. ili 2012. godine bili bi četvrti po broju poslanika. Kolika to može biti pretnja po državu i interese većinskog naroda?

Međutim, u svemu ovome očituje se daleko značajniji problem, suštinskog karaktera. Aleksandar Genis, u proznom delu „Kosmopolita“, navodi:

„Poslednjih dana Prvog svetskog rata u štabu tevtonskih saveznika vodio se zanimljiv razgovor. ’Situacija je tragična‘, rekao je nemački general, ’ali nije beznadežna‘. ’Ne‘, suprotstavio mu se austrijski general, ’situacija je beznadežna, ali nije tragična‘.“

Za Nemce, rešene da legitimizuju poziciju velike sile u međunarodnim odnosima, sa ambicijom da postanu i prvi među jednakima u ekskluzivnom klubu ključnih aktera svetske politike, gubitak rata je značio veliku tragediju. Ipak, opstala je država!

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here