Džimija Kartera često predstavljaju kao jedinog američkog predsednika koji nije vodio rat. Donald Tramp je prvi nakon njega koji nije započeo rat. Svi ostali, od Regana do Obame – to su činili.
Ispostavilo se i kako je Tramp odlučan da smanjuje brojnost i sužava rasprostranjenost američkih vojnih snaga po svetu. Povlačenja iz Nemačke, Avganistana, čak i „glasna razmišljanja“ o zatvaranju Bondstila potvrda su toga.
Naravno, i Tramp je pretio, testirao živce i izdržljivost drugima, činilo se da takav pristup može dovesti do eskalacije i započinjanja novog rata u Venecueli i Iranu… Prema Rusiji je nastavio putem koji je utabao Obama, vojne vežbe u baltičkim državama i Poljskoj su redovne, pomorske u crnomorskom akvatoriju čak i češće nego ranije. Prema Kini pokazuje više agresivnosti nego ijedan od prethodnika.
Američki izbori čiji ishod čeka svet
Ipak, stvari su do sada „zadržane pod kontrolom“. Donekle izgleda moguće i kako su sve to bili taktički manevri da se ojača pregovaračka pozicija. Tramp neće ratovati, samo simulira kako može upotrebiti oružje ili nekim operacijama šalje određene poruke. Recimo, atentat na Kasima Sulejmanija može se posmatrati i kao poruka iranskom rukovodstvu da “smanji prisustvo“ u Siriji i Iraku.
Gledajući iz tog konteksta, čini se da oko Trampa sede ljudi koji shvataju da će u multipolarnom svetu SAD ipak morati da dogovaraju neka osnovna pravila igre sa ostalim velikim silama.
Vreme jednopolarnosti i „američkih diktata“ je prošlo. Jednostavno, tokom dvostrukih mandata Klintona, Buša mlađeg i Obame otvoreno je previše frontova koji do današnjeg dana nisu zatvoreni, podgrejano previše žarišta u kojima sutra mogu buknuti građanski ili ratovi regionalnog značaja koje će kasnije teško kontrolisati.
Sve to košta, a sve se to dešava i u delovima sveta u kojima SAD nemaju direktne ekonomske interese, ili na prostorima za koje su u međuvremenu izgubili strateški interes.
Prevedeno na ekonomsku računicu, mnogo je propalih političkih projekata i vojnih avantura koje koštaju, ne donose nikakav profit. Prevedeno na diplomatski rečnik, svi ti
angažmani uveli su američku diplomatiju u stanje prenapregnutnosti, te je gotovo nemoguće koordinirati aktivnosti u smislu traženja kreativnih rešenja za krize kojima bi se pomirili sve konfliktniji interesi američkih saveznika.
U uslovima dalje recesije, suočeni sa posledicama svetske ekonomske krize, Amerikanci su morali da redukuju svoje prisustvo. U uslovima eskalacije konflikata, dojučerašnji regionalni saveznici počeli su sa međusobnim sukobljavanjima, što Stejt department i Pentagon dovodi u nemoguće situacije.
Za sada, što se dogovora tiče, to podrazumeva niz rešenja i aranžmana sa Kinom i Rusijom, otuda i konstantni pritisci na granice i kontinualno patroliranje nadomak teritorijalnih voda ove dve zemlje. Moguće i sa Nemačkom i Francuskom, mada nije sasvim izvesno. Još je manje izvesno da se u ovu priču brzo može uključiti Indija.
Staro je pravilo: što manje „igrača na polju“, to su dogovori lakši, a interesi zadovoljeniji. Otuda i zaključak da ni zvanični Vašington nema svo vreme ovog sveta, te da bi mu skori dogovor značio isto onoliko koliko i Kinezima i Rusima, apsolutno željnim mira i stabilnosti kako bi se posvetili ekonomskom rastu i rešavanju brojnih „unutrašnjih pitanja“.
Međutim, sudeći po anketama, pozicija Donalda Trampa se problematizuje, što mu ne samo smanjuje šanse za osvajanje drugog mandata, već i sužava manevarski prostor tokom onog četvorogodišnjeg perioda za koji se pretpostavljalo da predstavlja vreme otpočinjanja dogovora o uređenju svetskog političkog sistema, čak i kada bi pobedio. Unutrašnja sukobljavanja indukuju sve veće napetosti, i društvene i političke, a u takvim okolnostima nije moguće voditi konstruktivne pregovore.
