Treba objasniti razlike u vrstama goriva. Zeleni vodonik se dobija uz pomoć elektrolize iz obnovljivih izvora energije. Dok se plavi i tirkizni dobijaju iz gasa.
„Plavi vodonik je parna prerada metana, koja koristi metan kao sirovinu i opremljena je sistemom za prikupljanje i skladištenje CO2. Tirkizni vodonik se takođe dobija iz metana, ali u procesu pirolize, dok se ugljenik dobija odmah u čvrstom stanju, što čini emisiju CO2 minimalnom“, pojašnjava Maksim Hudalov, viši direktor Grupe za procenu rizika održivog razvoja „AKRA“. Postoji još i žuti vodonik, kojim se bavi Rosatom, jer je to vodonik zasnovan na atomskoj energiji.
Proizvodnja vodonika ekonomičnija
„Pitanje je da li će Evropska unija kupovati vodonik drugih boja od Rusije. Sve će zavisti od pregovora sa evropskim potrošačima“, rekao je Mitrahovič.
Pored toga, proizvodnja plavog vodonika (time se u Rusiji bave „Gasprom“ i „Novatek“) ekonomičnija je od proizvodnje zelenog vodonika, za kojim Evropa ludi.
Za masovnu zamenu fosilnih goriva na zeleni vodonik bili bi potrebni previsoki proizvodni kapaciteti zbog niske efikasnosti procesa elektrolize, istakao je Vitalij Gromadin.
Zapravo, većina vodonika se sada proizvodi iz prirodnog gasa. „Industrija gasa već aktivno učestvuje u razvoju energije vodonika. Trenutno se 76 odsto svetskog vodonika proizvodi iz prirodnog gasa.
Istovremeno, potrošnja gasa kao sirovine za proizvodnju ove količine vodonika iznosi 205 milijardi kubnih metara“, rekao je zamenik predsedavajućeg upravnog odbora „Gasproma“ Oleg Aksjutin.
Na primer, u Saudijskoj Arabiji postoji sprovedeni projekat plavog vodonika, u okviru kojeg se vodonik meša sa azotom i transportuje u Aziju u obliku amonijaka; u nizu zemalja postoji cilj dodavati oko 10 odsto vodonika u prirodni gas, ističe Gromadin.
„Ako je Evropa spremna da plati skuplje, ali istovremeno čistije gorivo sa ekološkog stanovišta, onda Rusija izgleda kao logičan partner za saradnju.
Infrastruktura za prirodni gas omogućava prelazak na vodonik, koji je, međutim, manje gust i poželjno je da se transportuje u obliku amonijaka.
Da bi se išlo u korak sa Saudijskom Arabijom, već sada se mogu realizovati zasebni projekti za proizvodnju plavog vodonika, tako da bi, u slučaju zahteva iz Evrope, bilo moguće relativno brzo povećati obim proizvodnje po već utvrđenom putu“, rekao je Gromadin.
Sada se u svetu proizvodi oko 120 miliona tona vodonika, ali već za 30 godina ta količina se može povećati pet puta. Naravno, Amerikanci će postati lideri vodonične energije do 2050. godine. Međutim, Rusija se neće odreći ovog tržišta bez borbe.
Nova energetska strategija
U novoj energetskoj strategiji koju je Rusija usvojila u aprilu ove godine, razvoj vodonične energije naveden je kao prioritetna oblast Prema planu za njen razvoj u Rusiji za period od 2020. do 2024. godine, već od 2021. godine planirano je da se izgradi reputacija Rusije kao dobavljača vodonika kao alternative tradicionalnim izvorima energije.
„Gasprom“ i „Rosatom“ trebalo bi da počnu sa proizvodnjom vodonika već 2024. godine, a do 2035. godine Rusija bi trebalo da dostigne cifru od dva miliona tona godišnje izvoznih zaliha vodonika, navedeno je u strategiji.
Međutim, Maksim Hudalov je skeptičan: „Problemi sa transportom vodonika korišćenjem gasovoda čine perspektivnom njegovu proizvodnju upravo na mestima potrošnje.
Mislim da će obnovljivi izvori energije, vodonični gorivni elementi, a najverovatnije i metan, otići u Evropu i na licu mesta se transformisati u vodonik uz pomoć plave ili tirkizne tehnologije.
